Početna Škola Sastavi - teme “Jedan moj san” pismeni sastav za osnovnu školu

“Jedan moj san” pismeni sastav za osnovnu školu

394
0
PODELI

Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu „Jedan moj san“ za učenike starijih razreda osnovne škole. Pismeni sastav koji je pred vama uklapa se u teme u kojima se opisuju snovi i želje mladih.

Jedan moj san

Kažu kako su osobe koje maštaju i sanjare najsrećnije, jer izmisle čitav svet i udese sva  zbivanja koja postoje samo u njihovoj glavi i koja verovatno ne postoje nigde i nikada neće ni postojati. I zašto lјudi toliko sanjare? Šta je to što nas natera da imamo neki san, želјu, da mislimo i težimo nečemu? Oduvek su san i maštarija pratile dečiji svet i govorili su da deca imaju milion snova i da je njihov svet nerealan, izmišlјen, da on ne postoji, da deca maštaju jer su nezrela i ne znaju kakva je realnost. Ja se pitam, da li samo deca maštaju ili je svet sanjarenja otvoren i za odrasle. Maštaju i odrasli. I oni imaju pregršt snova, ali su njihovi snovi mnogo veći od naših. Odrasli sanjaju o prolaznim i ne tako vrednim stvarima, te se ponekad nalјute na svoje snove, kada ih oni iznevere i kažu da su maštarije dečija posla.

Moj san nisu materijalne stvari niti da obiđem ceo svet ili da imam sve što poželim. Nekako će sve to proći, vremenom nestati, pretvoriti se u priču da se nekada dogodilo. I to je sve. Moj san je drugačiji. Odnosi se na druge, na sreću i lјubav koju ne bih samo ja imala. Od malena su me činile tužnom nejednakosti koje postoje među lјudima, decom, uopšte sve nejednakosti. Nikada nisam mogla da shvatim kako neko ima sve, a neko nema ništa, zašto jedni žive u lepim domovima, a drugi na ulici, jedni imaju prilike da se školuju, a za druge je to neostvarena želјa.

Misleći o tome, moji dečiji snovi da postanem ovo ili ono, da otputujem u neku daleku zemlјu, da dobijem najlepši poklon za rođendan, počeli su da se pretvaraju u veliki san o tome da u svetu sve bude udešeno tako da niko ne bude gladan, bos, tužan. Ako o ičemu tako snažno maštam to je da dok idem ulicom nema nijedog gladnog beskućnika koji očekuje nečiju milost i da svaki pas lutalica ima svog plemenitog gazdu. Pomisao na to da je mnogo tužnih i usamlјenih lјudi, napuštenih životinja, koji ne osećaju pažnju niti lјubav, izaziva u meni veliku želјu da nešto promenim i učinim bolјim i lepšim. Iako sam svesna da svet možda ne mogu promeniti pojedinci, nego čitave zajednice lјudi, teši me pomisao i nada da verovatno postoji još neko sa istim snovim i cilјevima, te da će jednoga dana svi ti udruženi snovi doneti samo osmeh na lice nesrećnih, siromašenih, odbačenih.

Ako svaki san, naravno i ovaj moj, jednoga dana postane realnost ulicama ćemo osećati sreću i lјubav, a ne tugu i sažalјenje prema onima koji nisu birali mesto gde se nalaze. Moj san diše humanošću i nadom, jer čvrsto verujem  da će ovaj svet postati mirno i lepo mesto za sve, da se nikada više neće osećati razlika među lјudima, da neće biti podelјeni na dve strane i da će svako ubuduće biti mnogo srećniji.

 

OSTAVITE ODGOVOR