Početna Škola Prepričana lektira „Jelena, žene koje nema” – analiza dela Iva Andrića

„Jelena, žene koje nema” – analiza dela Iva Andrića

7014
0
PODELI
jelena

„Jelena, žene koje nema” – jedna je u nizu pripovetki koja je potvrdila da je Ivo Andrić zaista književnik originalnih i nepresušnih ideja.

Pripovetka je sastavljena iz tri dela i otvara polemiku o misterioznoj ženi koja se uporno i prilično često pojavljuje u pripovedačev život.

Posle čitanja priče o Jeleni, nemoguće je ne zapitati se Ko je Jelena i zašto u naslovu stoji „žene koje nema”?

U nastavku teksta sledi analiza pripovetke Jelena, žene koje nema. Naša preporuka je da delo pročitate i steknete sopstveni doživljaj.

O autoru

Ivo Andrić je izuzetno ime srpske književnosti. Nobelova nagrada kojom je odlikovan 1961. godine potvrdila je njegovu veličinu, zasluge i svetsku slavu, Međutim, o svemu tome ipak mnogo bolje govore dela koja je napisao.

Ova značajna ličnost rođena je 1892. godine u Docu kraj Travnika (Bosna). Školovao se u Sarajevu, zatim u Krakovu, u Beču i Gracu. Između dva velika rata boravio je u nizu evropskih zemalja, u kojima je obavljao posao diplomate. Vreme Drugog svetskog rata proveo je u okupiranom Beogradu, intenzivno pišući.

Budući da je detinjstvo proveo u Višegradu na Drini, gde je stekao prva životna iskustva, počeo da shvata ljudske naravi i zakoračio prvim stazama života, ovo mesto će Andriću zauvek ostati dragoceno. Nije slučajno što je baš višegradske slike i događaje zauvek nosio u srcu i što im je kasnije pronašao mesto u svojim delima. Prilikom stvaranja, višegradska sećanja uvek su mu bila polazna motivacija, nepresušna inspiracija i građa za njegove pripovetke i romane. Pored toga, može se primetiti da Andrić često piše o prošlosti i ljudima različitih vera i civilizacija. Koliko je stvarnih i istorijskih činjenica, toliko je i izmišljenog i legendarnog.  Njegova dela govore o vezirima, pašama, junacima, avanturistima, hodžama, popovima, fratarima, o konzulima i učenim ljudima; o probisvetima i njihovim nagonima; o ljudskoj samoći i smrti.

Ivo Andrić

Ivo Andrić je umro 1975. godine u Beogradu. Za sobom je ostavio brojna dela, među kojima su najpoznatija: Most na Žepi, Put Alije Đerzeleza, Ćorkan i Švabica, Anikina vremena, Jelena, žene koje nema (pripovetke), Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Prokleta avlija (romani) i niz drugih.

Struktura pripovetke

Pripovetku Jelena, žene koje nema, čine tri manje celine, tj. odeljka, koja su tematski povezana i zajedno čine jednu veliku celinu. Svaki odeljak nosi zaseban naslov: Od samog početka, Na putovanju i Do dana današnjeg. Na osnovu ovih naslova možemo zaključiti da je vremenski period zbivanja priče jako dug. On traje od samog početka, pa sve do dana današnjeg. Iako ne znamo tačno kada se taj početak dogodio, lako ćemo zaključiti da to može biti polovina, ceo ili određeni deo pripovedačevog  života. Kako god, značajno je da postoji izvesno trajanje tog zbivanja, tačnije, priviđenja žene Jelene. To je upravo i tema pripovetke.

Pripovedanje teče u prvom licu i ono je ispunjeno emocijama, subjektivnim doživljajima, ličnim stavovima i pogledima na svet, ljude, ljubav, sreću… Budući da su jedini i glavni likovi upravo pripovedač i Jelena, žena koja mu se iznova priviđa i za kojom uporno traga, sva zbivanja su u vezi sa njima. Međutim, važno je razmotriti da li uopšte neko zbivanje postoji. Iako čitava pripovetka govori o njihovim povremenim, ali kratkotrajnim susretima i pripovedačevim nadanjima da će Jelenu jednom pronaći i zauvek zadržati, zbivanja ipak ne idu dalje od toga. Skoro se uvek i sve završava na bolnoj činjenici da je Jelena nestala, iščezla – da je Jelena žena koje nema.

O njenoj imaginarnoj pojavi, zatim, jakom utisku koji ostavlja na opčinjenog pripovedača i na kraju, o njenom iščeznuću, svaki odeljak zasebno govori. Međutim, zaključak je uvek isti – traganje za tom ženom završava se bezuspešno.

Od samog početka

Već u prvom delu pripovetke predočen je jedan od gore pomenutih susreta. Pripovedača zatičemo u radnoj atmosferi nekog toplog letnjeg dana. Sasvim neočekivano, kako se njegova draga inače pojavljivala, stvari se polako menjaju – čuje se nežno lupkanje prozora i njena vitka senka ga podseti da je ona ponovo tu. Međutim, njemu to nije nimalo čudno, niti mu je njen dolazak stran. Naprotiv, on je očekivao i nadao joj se kao i svakog puta.

Da je već dolazila i da on nije uopšte iznenađen, potvrđuje i pripovedačevo pomno zapažanje da ona uvek dolazi u određenom delu godine: Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novemba. Preko zime vrlo retko, a i tad opet u vezi sa suncem i svetlošću. Dakle, lik te neverovatne i očaravajuće žene dolazi uvek sa letnjim vrelim danima. Ni to nije nimalo čudno, budući da je leto godišnje doba kada sve vrvi od sjaja, punoće, životne radosti i užitka.

Iako ga njena pojava ostavlja bez daha, pripovedač je ipak svestan da je Jelena samo priviđenje, da je ona nevidljiva žena i da se ona pojavljuje i nestaje kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Ipak, nijednog trenutka pripovedač neće odustati od nje, jer su njene imaginarne pojave sve češće. Ona mu se priviđa na svakom mestu gde kroči, a ne krije da se susretao čak i sa vlasima njene plave kose. Međutim, kad god je pokušao da sebi razumno objasni ono što mu se dešava nije mogao da nađe prave reči. Ljutio se na sebe i trudio se da je zauvek izbaci iz glave, ali to je bilo nemoguće.

Na putovanju

Da su pripovedačeva priviđenja bila sve češća i da ga Jelena nije ostavljala na miru, govori i priča u drugom odeljku. Naime, ona ga nije napuštala čak ni na putovanjima. Dok on, putujući razmišlja o životu, ljudima, sreći i prolaznosti, žena koja ga toliko opčinjava sedi u kupeu voza, neprimetno mu pravi društvo, a ugao njegovog oka se sladi njenim prisustvom. Međutim, i ova sreća je kratko trajala. Jelena je ponovo nestala i ostavila pripovedača da sumnja, traga i željno iščekuje ponovni susret.

Sledeći susret na tom putovanju dogodio se u nekoj radnji – Jelena je uredno platila ono što je kupila, a potom je izašla iz radnje. Ni ovoga puta je pripovedač nije mogao stići. Ona je i ovog puta iščezla, a on ostao da razmišlja i gaji nadu da će opet videti: Živeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.

Do dana današnjeg

Tek što je pomislio da su se njegova priviđenja proredila i da je Jelenin lik počeo da nestaje, pripovedač se opet susreo sa njom, doduše, kao u nekom magnovenju. Od tada mu se još par puta javio njen lik, a onda, sve ređe i ređe, dok se njegovo iščekivanje za ponovnim susretom nije pretvorilo u izneverenu nadu.

Bio je naviknut na Jelenine posete i zato mu je sada bilo neobično bez nje. Iako je bio svestan da je sve plod njegove svesti i mašte i da su susreti bili imaginarni, Jelena mu je ipak mnogo nedostajala. Počeo je da obilazi mesta gde su se najčešće sretali, da učestalo putuje, da odlazi u velike gužve ljudi, ali uzalud. Onda je počeo da očekuje njeno pismo, ma koliko to čudno zvučalo. Nažalost, Jelenino pismo nikada nije dobio.

Pripovetka se završava iščekivanjem i nadom da će se Jelena, žena koje nema, nakada pojaviti. I pripovedač tako u krug, svake godine, sa prvim prolećnim i letnjim danima počinje da gaji nadu, koja je izgleda nepresušna i zbog koje jedino postoji strah da se nekada potpuno ne ugasi.

Ko je Jelena i zašto je to žena koje nema

Naslov pripovetke ostavlja utisak da Jelena može biti i konkretna žena. Pomislili bismo da je reč o biću koje postoji, ima svoj identitet, lepotu, držanje i kao takva oduševljava pripovedača. Mislili bismo i to kako određeni razlozi utiču na njeno prisustvo, te je zato ponekad nema. Međutim, ako pažljivo pročitamo pripovetku, primetićemo da brojne rečenice u sva tri odeljka naglašavaju da je Jelena imaginarna žena. Možda je ona nekada zaista i postojala, ali se onda o njoj ne bi govorilo kao o priviđenju.

Jelenin lik i njeno uporno pojavljivanje pre bismo mogli tumačiti kao pripovedačevu želju da se dostigne nemoguće, uhvati neuhvativo, poseduje ono što nam ne pripada ili voli ona koja je zauzeta, verna nekom drugom, jednostavno – ona koja nije suđena. Ako se samo nakratko odvojimo od Jelene i pripovedača i vratimo na autorov privatan život, zapazićemo jedan zanimljivi detalj. Naime, Ivo Andrić je godinama tajno voleo zauzetu ženu – Milicu Babić, koja je bila udata za Nenada Jovanovića, srpskog novinara i prevodioca. Tek pošto je Miličin muž preminuo, ona se udala za Andrića. Zajedno su bili svega desetak godina, a potom je i Milica preminula.

Milica Babić i Ivo Andrić

Ova zanimljiva činjenica iz Andrićevog života može i ne mora biti značajna za tumačenje pripovetke i Jeleninog lika. Ako je autor voleo ženu koja mu je tada bila trenutno nedostižna, možda je to osećanje preneo na pripovedača. U svakom slučaju, bilo da Jelena simboliše konkretnu ili imaginarnu ženu, bilo da aludira na Andrićeve biografske podatke, ona ima poseban značaj za ovu pripovetku. Ne samo da je pripovedačeva inspiracija i pokretač, već i podseća da život ne sme da stane, a takvu ideju ostvaruju upravo iščekivanje i nada.

 

OSTAVITE ODGOVOR