Učenik 8. razreda OŠ „Ratko Mitrović“ Uroš Tirnanić iz Novog Beograda deli svoj talenat sa nama, piše pesme i priče a neke od njih biće objavljene na ovom portalu.
Još se sećam svog učitelja
Zvali smo ga jednostavno: Uča. To mu je bio nadimak, zvanje, zanimanje. Niko ga nije oslovlјavao po imenu, jer on je u sebi nosio sve dobrote i mudrosti, koje su zapisane u toj jednoj reči: Uča.
Bio je visok, koščat, energičan, uvek nasmejan. Ulazio bi svako jutro u razred sa rečima: „Dobro jutro, dečice“, a onda bi raširio ogromne dlanove, a mi bismo pružali svoje male ruke i „bacali pet“, ili se rukovali sa njim. To je svaki dan bio dobar znak, da krećemo u nove pobede, u nova znanja i da smo raspoloženi za timski rad.
Uča se mnogo zalagao da postanemo dobri lјudi. Nјemu je značilo više da je neko dobar drug i pomaže ostalima, nego da ima peticu iz matematike. Nikada nije dozvolјavao da se neko izdvaja od ostalih, trudio se da svi dišemo kao jedan. Ni on nikada nikoga nije izdvajao. Nije voleo ni da hvali, ni da kritikuje pojedince. Uvek je govorio: „Vi ste sjajno odelјenje. Svi ste dobra, pametna deca i možete sve da naučite, a ja sam tu da Vam pomognem.“ Govorio je i: „U ovom odelјenju nema najbolјeg učenika, jer je svako od Vas najbolјi u nekoj oblasti. Tako će biti i u životu. Svako od Vas treba da pronađe sebe, da pronađe ono zanimanje u kome će biti najbolјi.“ Na času srpskog jezika je voleo da nam diktira, ali to nisu bili obični diktati, to su bile životne lekcije. Pisali smo često o lepom ponašanju u školi, na ulici, o poštovanju drugih lјudi i o lepom ophođenju.
On nas je ocenjivao svakoga dana, iz svih predmeta koje smo imali po rasporedu. Pratio je naš kompletan rad i uvek znao ko je koliko naučio i napredovao. Nikada mi neće biti jasno kako je uspevao da svaki dan pregleda sve naše sveske i da nas korektno oceni. Najmanja ocena je bila nula. Kada dobiješ nulu, to znači da se nisi ni pokrenuo. Jedinica je već bila lepa ocena, nešto si ipak, uradio. Visoke ocene su bile: pet plus, pa pet plus, plus, a najveća pet plus, plus, bravo!!! Meni su danas, nekako, najdraže moje nule. Kada se njih setim, uvek se slatko nasmejem.
Pošto je Uča, pre nego što je počeo da radi u našoj školi, radio u Nemačkoj, onda bi samo jedne nedelјe promenio sistem ocenjivanja i počeo da nas ocenjuje kao u nemačkim školama. A tamo je jedinica najveća ocena. On je, na taj način, hteo da nas navikne na sve ocene. Govorio je da je život pun uspona i padova. Nekoliko puta smo pisali njegov čuveni tekst: „Svaka je za đaka“. I uvek bi posle pisanja tog teksta, dobijali neki teži test, najčešće iz matematike, gde smo uglavnom podobijali loše ocene, čisto da se priviknemo. Niko se od nas zbog toga nije lјutio na Uču, jer te ocene nikada nije upisao, ni u svoju svesku, ni u dnevnik.
Uča je voleo da se družimo sa svom decom. Jedanput smo išli u deo grada gde žive Romi, da se upoznamo sa njihovim načinom života. Često smo odlazili na teren nedaleko od škole i igrali fudbal sa decom iz svratišta…Sada shvatam koliko je sve to bilo bitno.
Imali smo i slavu našeg razreda. To je bila školska slava, Sveti Sava. Slavili smo je svake godine, u isto vreme, u našem razredu. Gosti su bili naši roditelјi i Učini bivši učenici. Svake godine bi jedan dečak i jedna devojčica bili domaćini slave i donosili slavski kolač i sveću. Ostali su donosili malo posluženja, koliko je ko mogao. Jedne godine sam bio domaćin slave i čitao zdravicu. Sve to mi je ostalo u lepom sećanju.
U razredu smo imali i kućne lјubimce. To su bila dva slatka hrčka, koja smo svi zavoleli. Hranili smo ih, mazili i čistili im kavez. I svi smo plakali kada su vrata kaveza ostala otvorena, a oni pobegli.
Uča nas je četiri puta vodio na rekeatvinu nastavu. Najsmešnije je bilo jedne godine kada smo bili na Tari. Rekli su nam da radi bazen i da ponesemo opremu za plivanje. Kada smo stigli, bazen nije radio i bio je prazan. Ali, to nam nije pokvarilo zabavu. Izveli smo jedan „performans“ sa Učom. Svi smo obukli kupaće, stavili na glave maske i naočari za ronjenje, neplivači su stavili gume i ušli smo u prazan bazen. Zamišlјali smo da bazen radi i plivali na suvom. „Plivali“ smo razne tehnike, čak smo se i takmičili. Toliko nam je bilo smešno, da su nam od smeha suze išle na oči, da ne pamtim kada nam je bilo zanimlјivije i kada smo bili tako srećni.
Bilo je božanstvenih trenutaka sa Učom, jer on obožava decu. I sam ima troje dece, a ima i unuke. Kada je slavio svoj 55 rođendan, pozvao je ceo razred. Sve zajedno nas je poveo u svoju kuću, gde nam je spremio divne kolače. Ispred njegove kuće je bilo veliko dvorište u kome su bile lјulјaške i tobogan. A u tom dvorištu, nadomak Novog Beograda, je pored raznog voća i cveća, zasadio je čak i smokvu i kivi.
Eh, kako su bili divni ti dani. Sećam se kada nas je učio da plešemo valcer i tango. Da igramo momačko i devojačko kolo. Ono najlepše čega se sećam je da nikada na njegovom licu nisam video da je lјut. Nikada se nisam osetio povređenim, naprotiv on mi je ulivao samopouzdanje. Sada, u kasnijim razredima, tek shvatam koliko je bio staložen i smiren i kako nas je vaspitavao kroz prijatelјske i dobronamerne razgovore. Još uvek predaje u našoj školi. Često ga srećem i uvek se obradujem kada ga vidim. I dok rastem i sazrevam, često se sećam njegovih reči, njegovih životnih priča i pouka. I shvatam kolika je sreća bila što je baš on, bio moj učitelј. Jer, lako je decu naučiti da pišu i računaju, mnogo je teže postaviti temelј da postanu dobri, primerni i pošteni lјudi. A Uča je to znao. U tome je njegova veličina.
