Početna Vesti Intervju Jovana Bajagić: Ona koja poznaje decu za priče

Jovana Bajagić: Ona koja poznaje decu za priče

90
0
PODELI
deca-za-priče-jovana-bajagić

Nišlijka Jovana Bajagić je pesnikinja koja veruje da se za decu piše loše samo kad se piše samo za odrasle. Jovana je majsko dete i za sebe kaže da je Njena prva knjiga priča za decu nosi neobičan naziv „Deca za priče“, a u toj zbirci nalazi se i „Lelin OBAVEZNI priručnik za slomljeno srce“, priča koja je nagrađena na konkursu Radio Beograda.

Nestvaran, neobičan i nadasve originalan svet priča Jovane Bajagić nadahnuo nas je da postavimo Jovani neka pitanja. Odgovore koje nam je ova pesnikinja dala su čitavi mali kreativni svetovi.

Ko je u stvari Jovana i šta radi?

Biografije su stvari koje ne umem da pišem. Ali majsko sam dete. Oduvek sam bila štreber, đak generacije, stipendista, ali i lik iz poslednje klupe amfiteatra na Pravnom fakultetu koji, umesto da sluša predavanja, čita Tomasa Bernharda. Najveći kontraš samoj sebi. Neodgovorna prema sebi, još neodgovornija prema dobrim ljudima koji mi šalju pitanja za intervjue.

U životu sam radila svašta:

Pevala sam operu u Poljskoj, u praznoj crkvi u Rimu, sedeći na podu, zlatovezla sam jedan jelek, živela sam u tri različite zemlje,  jahala sam konja po nepreglednom polju, pobegla pljačkašu, boravila izgubljena u šumi dva dana, našla izlaz, zarađivala držanjem govora, izgubila se u Nemačkoj, izgubila se u Italiji, izgubila se u još 7 zemalja, izgubila se u Kalči u rodnom Nišu, radila tri posla istovremeno, govorila četiri jezika, sada učim peti. Često ne razumem šta ljudi pokušavaju da kažu. Češće ne razumem sebe.

Kakva su to deca za priče?

Deca za priče su stvarna deca i sva deca.

Da li postoji sasvim običan svemir?

Postoji. I sasvim je običan.

Činija sa bombonama na porodičnom trpezarijskom stolu koja je uvek puna.

Ljuljaška u komšijinom dvorištu koji vam ostavi uvek otvorenu kapiju.

Žena sa drap šeširom koja ti na ulazu u tržni centar kaže hvala, jer si joj pridržala vrata.

Pas.

Uspavanke.

More.

Da ne moraš celog dana da pitaš koliko je sati.

Eto nekoliko sasvim običnih svemira.

Kako se to piše kad se ne piše samo za odrasle?

Ispravno. Kada se ne piše za odrasle piše se bez potrebe da se dopadne, ali se piše iz strahovite potrebe, opsesije, želje da se neki svet pusti napolje među druge, među čitanke i knjižare po ćoškovima velikih gradova.

Strah me je da će dečja književnost postati u jednom momentu staza za paradiranje ljudi koji pišu za izdavačke kuće. Preporuke. Urednike. Žirije festivala. Taj trenutak se bliži.

Šta bi poklonila bezsrcolikom čoveku?

Vreme. Razgovor. Strpljenje.

Kako se menja svet da bude bolji?

To, izgleda, ni on više ne zna.

Svet je postao zbunjen.

Kao da bi ga trebalo ponovo učiti da hoda.

Tako se i menja.

Kao kada učiš dete da hoda.

I ne zaboraviš da reaguješ!

Da potrčiš brzo i da ga uzmeš u naručje kada ode predaleko ili se uputi gde ne treba.

Gde spavaju tvoje priče dok se ne probude na papiru?

Trče svuda i uglavnom mi smetaju dok planiram neku društveno prihvatljivu budućnost.

Kada će se neki novi tvoji svetovi probuditi među koricama?

Kada budem imala preporuku nekog magično jakog čoveka za nekog magično jakog izdavača. Rekli su mi da tako to ide danas. Uglavnom, kada mi kažu da tako ide, odem i ja. I smišljam kako da tačno, dobro i pozitivno  odgovorim na ovo pitanje. Tako da ću promeniti odgovor. Svetovi su tu. Treba samo da ih naselim.

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR