Početna Vesti Intervju Jovana Kešanski: Sklonite telefone od dece! Izvedite ih napolje i razgovarajte sa...

Jovana Kešanski: Sklonite telefone od dece! Izvedite ih napolje i razgovarajte sa njima

2139
0
PODELI
jovana kešanski
Foto: jovana Kešanski

Jovana Kešanski je pisac i mama. Stvara čitave svetove kojima nadrasta mesto u kome živi. Iako ne traga za univerzalnim rešenjima, ona nastoji da u roditeljstvu pronađe pravu meru i metode koje će odrastanje njene ćerke učiniti zdravim i ispunjenim. Neretko, pogođena brojnim društvenim problemima, naoštri svoje pero, odnosno tastaturu, i piše.  Trenutno priprema svoju prvu knjigu priča i svakodnevno podučava svoje dete lekcijama o ljubavi.

Kao pisac koji u 21. veku sa suprugom podiže dete u malom mestu, kojim kvalitetima želite najpre da je oblikujete i naučite?

Podižem je i sa mamom, bilo bi nezahvalno ne spomenuti Srninu baku koja je sa njom od prvog dana. Ona nam pomaže već tri i po godine. Dobro je rasti uz osobu kojoj nije teško da prelazi s jednog na drugi kraj mesta, po snegu, kiši, letnjim sparinama… ponekad sa bolom u nozi ili leđima da bi čuvala svoju unučicu i igrala se sa njom. Eto, to je odlična lekcija o ljubavi i požrtvovanosti koju će Srna da nauči iz primera.

Kad sam se porodila bila sam totalno zbunjena, koga da čitam, da li da bilo koga čitam, kako da uradim ovo ili ono… poznata majčinska preispitivanja nabijena i povremenim grižama savesti „Da li sam dobar primer svom detetu?“ i „Radim li najbolje?“. A onda je popustilo… jer sam shvatila da od poštenih roditelja, osećajnih, posvećenih, pravičnih… samo pomenuto može da nauči.

Budući da sam vrlo analitična osoba, ponekad dramatična, teatralna, bezrazložno uplašena… radim najviše na tome da Srna to ne oseti i daleko bilo, usvoji. Menjam se svakodnevno radi nje. Sizifov posao. Suzbijanje svoje prirode, tačnije onih delova koji su „nepodnošljiviji“. Ali, polazi mi donekle za rukom.

Moj muž i ja smo različiti karakterno, kao vatra i voda. Ponekad pomislim da će je to zbunjivati, jer nekad ja njega pokušavam rasplamsati, nekad on mene gasi… ali Bože moj, šta da se radi, takvi smo. Vremenom će shvatiti da je mama vatra, tata voda i da je to na duže staze dobra kombinacija, posebno što nas to nikad nije razdvojilo u planovima.

Od svakog će „uzeti“ ono što joj prija.

jovana kešanski

Meni je od svega najvažnije da Srna bude plemenita. Tome je učim. Maštovita. Radoznala. Otvorena prema ljudima i svetu. Hrabra. Vedra i nasmejana. Znam da je spisak dugačak, ali tome želim da je naučim. Možda ovo i nisu osobine sa kojima će lako kroz život ovde, ali… to nije razlog da je tome ne učimo, zar ne?

Ne mogu ja nju odgajati u lukavu, prevejanu, zatvorenu osobu jer će tako lakše kroz život. Uostalom, kako da je naučim nečemu što njen tata i ja nismo? A i pitanje je i šta znači ići lakše kroz život, ja sam uvek za lakše koračanje sa sobom. Onda možeš lako i kroz život.

U savremeno doba, kada se deca najčešće vaspitavaju mobilnim telefonom i televizijskim programom, insistiraš na značaju stvarnog odnosa majka-dete/otac-dete. O čemu razgovarate sa detetom?

Moja Srna do sada nijednom nije držala mobilni u rukama, ni tablet. Crtani pogleda na TV-u, ali ne na neko dugo vreme, to nije moj put odgoja. Iz vrlo jednostavnih i logičnih razloga. Prvo, ja se ne osećam dobro nakon dužeg gledanja u monitor. Dekoncentrisana sam, konfuzna, tupa, ponekad prazna, blješti mi u očima i u mozgu od silnih slika i informacija. Zašto bih sve to „priređivala“ svom detetu? Zašto da je uvlačim u virtuelni svet koji mi odrasli pljujemo. Zašto da je uvlačim u virtuelno kad postoji stvarno. Zašto da je zatupljujem ako mogu da joj podstičem kreativnost. Par puta mi je rekla „Mama, meni je dosadno“ dok recimo ja spremam ručak. Uvek je isti odgovor dobijala „Šta ja da ti radim, osmisli nešto, igraj se“ I zaista, ona posle par minuta počne da se igra.

Nije ovo nikakva filozofija, ovo je tako prosto i logično i jedino se tiče volje roditelja da ne popuste pred tehnologijom.

Ako sam ja mogla bez telefona i tableta, sa samo dva crtana na dan i „Laku noć deco“, može i ona. Deca su se nekad dovijala dok sede sa roditeljima u restoranu ili poslatičarnici, dok se voze autobusom, čekaju na primer mamu na autobuskoj stanici… Danas roditelji čim sednu u kafić uključuju deci crtani na telefonu i naslanjaju ga na pepeljaru. Strašne stvari. Tako je i u autobusu, u autu, na klupi, svuda. Mobilni kao sredstvo umiranja, hipnotisanja i dodala bih zatupljivanja dece.

Moj muž i ja to ne radimo. Neka gleda kroz prozor dok se vozimo autom, neka gleda kuće, ljude na trotoaru, u restoranu nek preslaguje salvete, nek pravi od njih šator ili crta po njima, nek smisli nešto, zdravo je za nju. Pošto tako funkcionišemo od starta, Srna se apsolutno nikada nije bacala i dramila na mestima gde se „očekuje“ normalno ponašanje. Nalazi super sebi zabavu.

Ja sam sa devet godina dok sam čekala sa tatom mamu na stanici, brojala kamene ploče od kojih je napravljena staza, brala sam bele rade, pa na klupi pravila ogrlicu od njih ili bih samo sedela i slušala šta tata priča sa ljudima.

jovana kešanski

Od prvog dana sa ćerkom pričamo kao sa velikom. Slikovnice mi jako pomažu u svemu što želim da joj kažem, one su savršene za razvijanje mašte, proširivanje fonda reči, interpetiram dosta, jednu slikovnicu nikad nisam dva puta isto pročitala. Kroz junake joj objašnjavam sve što želim, osobine, navike, šta je dobro, šta je loše… izvlačimo pouke.

Uz to, nikada nisam bila štura na odgovorima. Kad me pita mama šta je ono, ja nikad ne kažem samo „spomenik konja”, ja proširujem, recimo spomenik konja, dakle nema srce unutra koje kuca, zato ne može da otrči, da nestane, stoji tu da bi nam ulepšao okolinu… tako sam joj pričala i kad je imala godinu.

Sad sa tri i po mi već pričamo o „ozbiljnim“ temama. I to ne namećem više ja, nego nju zanima.

Svojim pisanjem značajno menjaš svest čitalaca. Neretko ukazuješ na vodeće društvene probleme. Šta te pokreće i po kom mehanizmu „samelješ“ problem u rešenje?

Kada pišem ne razmišljam o tome da li menjam nečiju svest, ja jednostavno rečima odreagujem na nešto što je mene „pomerilo“. Na vodeće društvene probleme ukazujem jer su oni najbolji „okidač“ za pisanje. Teško mi je sad da objasnim kako ja meljem problem u rešenje… jer to je kao na klik. Pročitaš, čuješ, osetiš da nešto nije normalno, prihvatljivo i onda se u tebi na „klik“ probudi taj neki revolt, neka želja da kažeš da misliš da to nije dobro i da nas vodi u propast. Recimo.

Pritom, volim da naglasim da je to moj stav, moj bunt, moje viđenje što ne znači da svi tako misle. Nekom je u redu da stavi dete pred tablet 2 sata, meni nije. Neko gura dete u kolicima do treće, ja sam dete izvadila iz kolica sa 13 meseci i svuda šeta sa mnom. Svako ima svoj put. Meni je važno da je znam koji je moj.

jovana kešanski

Koji je značaj igre za dete? Kako se u vašoj porodici razvija kreativnost? Da li mašta stvarno može svašta?

Odgovorila sam negde gore. Mašta može svašta, ali samo ako je roditelj razvija kod deteta. Ako mu bubne telefon sa crtanima, teško da će dete biti maštovito. Eventualno će oponašati Pepu prase, groktati i to je to. Što ume biti simpatično sa godinu i po, ali ne i sa dve ili tri godine. Mašta se rađa iz dosade, a roditelji uglavnom ne žele da im se dete dosađuje pa ga zato bombarduju senzacijama sa ekrana. I tu prave nesvesno grešku.

Ne razvijamo Srni uvek svesno kreativnost, uglavnom joj damo dosadu pa je razvija sama. Maštu joj raspirujem slikovnicama, glumimo junake, menjamo boje glasova, izmišljamo nastavak priče… Volimo slikovnice sa nalepnicama za razvoj kreativne i emotivne inteligencije. Igramo se prodavnice, biblioteke, odlazimo u biblioteku, na pijacu, pravimo šatore u kući ili napolju. Kako kad.

jovana kešanski

Imaš li uzore u roditeljstvu? Da li postoji neki obrazac kog se čvrsto držiš? Koliko često postupaš poput svojih roditelja?

Nemam uzore, jer i oni „najbolji“ imaju mane i propuste, to je normalno i prirodno. Niko nije savršen. Ni ja nisam savršena, ni moj muž, ni moji roditelji. Obrazac kog se čvrsto držim jeste da podižem dete onako kako smo nekad mi rasli, da se igra napolju, da je dovoljno na svežem vazduhu, da šeta, da istražuje, da bude zadovoljna i da razgovaramo o svemu. Preterujemo sa poklonima, priznajem, i to moramo da „skrešemo“, jer nam je važno da ume da se obraduje i da bude skromna i zahvalna.

Sigurno ponekad ličim na svoje roditelje, posebno kad uhvatim sebe da izgovaram onu maminu „zapamti šta sam ti rekla“. Oni su me odgojili, vaspitali, podigli bilo bi čudno da ne reagujem ponekad kao oni, sve je to usvojen model ponašanja. Ja sam rasla uz mamu sa kojom sam mogla otvoreno da pričam o svemu, mi se posvađamo, pa se mirimo, ali smo jedna drugoj oduvek najvažnija podrška. Tome učim i Srnu… otvorenoj komunikaciji. Užasavam se porodičnih odnosa u kojima „sve funkcioniše fino spolja“, kao ne svađamo se, slažemo se, a komunikacija nula i decilitar krvi svakog dana u utrobu od prećutanih reči. Volela bih da danas sutra Srna u nama ima najbolje prijatelje i da ništa ne gura pod tepih.

Šta je to što bi poručila roditeljima današnjice?

Ja ne volim univerzalne poruke, jer nismo svi u istim situacijama, nemamo iste resurse, potencijale, mogućnosti… domete. Ne mogu ja savetovati roditeljima da uključe babe u odgoj, ako babe ni puškom ne možeš naterati da se bave detetom. Izazvaću im samo napetost, provocirati svađe. Ili da poručim da provode puno vremena sa detetom, kad ima tata koji su na putu 25 dana mesečno. To svakako nije dobro za dete, ali je verovatno nužno.

Sve univerzalne poruke su kratkog daha, jer će roditelji ponovo za dan ili dva raditi onako kako mogu, umeju, kako su uostalom oni odgojeni i kako misle da je ispravno.

Ali, ono što svaki roditelj može da uradi, i eto neka to bude poruka, jeste da skloni dete od mobilnih i tableta. Da priča sa njim. Da mu čita slikovnice. Da ga izvede napolje. Da ga razume, a ne osuđuje. I da shvati da je za dete često najbolje ono što on ne misli da je najbolje, recimo dosada, recimo „vađenje“ iz kolica (ima noge, nek šeta), boravak i na kiši i na hladnom.

Uostalom, nek se svako seti šta je voleo da radi kad je bio dete, šta ga je veselilo i onda nek to „primeni“ na odgoj svog deteta.

Da bi stvari sa detetom funkcionisale važno je imati sposobnost ulaska u dečiju kožu. Tad su mnoge stvari jasnije.

O, da, skoro pa zaboravih, sklanjanje deteta iz igraonica i pomeranje težišta boravka u prirodu. Tamo može da nađe sve kao i u igraonici, nek preskače debla, nek se penje na drvo, nek vija lopte po livadi a ne po zatvorenom kvadratu zatvorenog prostora. Nije zdravo ako je učestalo.

Roditeljima bih rekla ono što često ponavljam sebi… da je normalno da nekad poludim, podviknem, da nemam snage, da sam premorena, da izgovorim nešto što nije trebalo. Treba biti iskren prema detetu i reći mu kad si umoran da si umoran. Od krvi sam i mesa, nisam robot. Ali sve dok se držim nekih zdravih, gore pomenutih principa odgoja ne bi trebalo da dramim preterano da nisam valjan roditelj.

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR