Početna Škola Analiza lika „Kad su cvetale tikve” – analiza dela Dragoslava Mihailović

„Kad su cvetale tikve” – analiza dela Dragoslava Mihailović

90
0
PODELI

„Kad su cvetale tikve” je roman „fenomen” srpske književnosti 20. veka. Ne samo da je jedno od najpoznatijih dela Dragoslava Mihailovića, već je reč o romanu koji nas navodi da razmišljamo o čovekovoj egzistenciji u vremenu totalitarizma i represije. Periferija Beograda, boks kao sport i poriv i ličnosti sa društvene margine čine glavne uglove iz kojih je prikazano propadanje jednog čoveka i njegovog života.

Posle čitanja ovog romana ne ostaje nam ništa drugo nego da se zapitamo koliko smo moralno ispravni u svetu koji oblikuje određeni sistem i da li je uopšte moguće ostati nasuprot toj mašineriji.

U nastavku teksta sledi analiza dela Kad su cvetale tikve. Naša preporuka je da delo pročitate, a da vam ova analiza posluži kao smernica.

O autoru

Dragoslav Mihailović jedan je od najpoznatijih pisaca savremene srpske književnosti. Njegovo književno stvaralaštvo umnogome je specifično. U literaturi bismo za takvu specifičnost našli odrednicu proza novog stila ili stvarnosna proza. Preciznije rečeno, reč je o sledećem: D. Mihailović za svoja dela tematiku pronalazi u svakodnevnim dešavanjima, nekim delovima života i konretnim ljudskim sudbinama (detalji iz tih sudbina). Njegovi junaci su ljudi sa društvene margine, donekle oblikovani sredinom iz koje su ponikli, a donekle vladajućim sistemom. I njihov jezik je specifičan. To je jedna od najvažnijih osobina Mihailovićevog stvaralaštva – okosnica svakog dela. On iz jezika crpni one neiskorišćene potencijale – dijalekat, argo, žargoni.

Najpoznatija dela Dragoslava Mihailovića su: Frede, laku noć (1967), Kad su cvetale tikve (1968), Petrijin venac (1974), Čizmaši (1983), Uvođenje u posao (1983), Goli otok (1990), Gori Morava (1994)…

„Kad su cvetale tikve” – roman ili novela?

Kada je u pitanju žanrovsko određenje ovog Mihailovićevog dela, u literaturi se pojavljuju određenja roman i novela. Neko zastupa mišljenje da je jedno, a neko da je drugo. Problem u vezi sa preciznim određivanjem žanra leži u prirodi srpske književnosti 20. veka. Njene odlike su bile takve da se ne pojavljuju čiste forme – na primer: iako u ovom delu postoje osobine zbog kojih bismo ga nazvali novelom, takođe postoje i osobine koje ga čine romanom. Zaključak je da su žanrovske granice veoma tanke. U analizi koja je pred vama mi ćemo o delu Kad su cvetale tikve govoriti kao o romanu.

Osobine romana „Kad su cvetale tikve”

Roman Kad su cvetale tikve nosi zanimljiv naslov. U pitanju je tematski naslov za koji postoji mišljenje da je nastao parodiranjem Uskokovićevog romana Kad cvetaju ruže. Ipak, ovakav naslov je više vezan za tekst nego za kontekst. Iz naslova možemo i zaključiti da je dat neki vremenski okvir. Čitajući delo, među poslednjima je i scena koja prikazuje fizički sukob Ljube Šampiona i Stoleta Apaša (tuberkuloznog bolesnika). U toj sceni Stole izgovara da njemu još uvek nije vreme za umiranje, jer „tuberani umiru u leto, kad cvetaju tikve”.

Jedna od najvažnijih osobina ovog romana jeste poetika skaza koju Mihailović koristi. Skaz je književni oblik koji je upućen na usmeni pripovedačev govor, a iza njega se krije upućivanje na tuđi govor i tuđu reč. Skaz ima za cilj da ispriča stvarni događaj, bilo da se on dogodio u prošlosti ili neposrednoj sadašnjosti. Kod ovakvog književnog oblika jezik je dominantan i on određuje književnog lika.

Iako sve izgleda kao neka lagana priča o problematičnom mladiću sa Dušanovca, čiji se život u jednom trenutku potpuno menja, tematika romana je izuzetno složena. Reč je o dvoslojnoj priči1. bokserska karijera dušanovačkog mangupa, praćena usponima, padovima i aktivnim društvenim životom  i 2. propadanje  tog istog mladića i njegovog života.

U romanu nema ničeg epizodičnog, dekorativnog – naprotiv, sve je veoma bitno i svaki segment dela utiče na ostale. Pripovedanje teče u prvom licu, a pripovedač je ujedno i lik priče. Na samom početku romana, pripovedač-lik sa određene vremenske distance, podstaknut samoćom i nostalgijom za rodnom zemljom, počinje svoju priču. Prva rečenica romana: Ne, neću se vratiti, ukazuje na konačnu odluku pripovedača. Ljuba Sretenović već 12 godina živi u Švedskoj. Oženjen je ženom za koju i sam kaže da je voli na drugačiji način (kao što se vole invalidi), a pored toga prihvatio je i njegog sina. Pošto se u Srbiju ne može vratiti, njegova neurotična nostalgija često uzima maha. Naime, po nekoliko dana, obuzet mišlju o prošlosti i svojoj zemlji opija se, pravi probleme na poslu, sekira suprugu i dete, a onda odlučuje da ode do Slovenije i da se na granici sa Srbijom  nadiše se vazuha iz domovine – tek onda je u stanju da se vrati svojoj porodici i poslu.

Ali šta je našeg pripovedača (Ljubu Sretenovića) nateralo da iz daleke Švedske ispriča svoju priču?

Ljuba Vrapče ili Ljuba Šampion?

Ljuba Sretenović je naizgled samo jedan u nizu dušanovačkih mladića-mangupa čije su detinjstvo i ranu mladost, iako pritisnuti razornim društvenim kontekstom, ipak obeležili bezbrižni i lepi dani. To je vreme kada su Ljuba i ostali dečaci uživali u čarima svog kraja, ispitujući njegove mogućnosti i granice. Ljuba je kao dečak dobio nadimak Vrapče i tako su ga zvali sve dok nije ozbiljno počeo da se bavi boksom, a onda postao i pravi šampion.

Čitajući roman, čini nam se nekako da i ovi nadimci najbolje prate razvoj i sazrevanje Ljube sretenovića. Tako bismo za Ljubu Vrapčeta mogli da vežemo period na Dušanovcu, koji je bio praćen druženjem, „jurenjem riba” i počecima treniranja boksa. To je vreme kada se Stole Apaš proslavio kao najveći i neprekosnoveni dušanovački mangup, strah i trepet u društvu i svakako bokserski uzor Ljubi Vrapčetu. On je bio i glavni inicijator Ljubinog prvog seksulanog iskustva, koje je više bilo nasilno obljubljivanje devojke, nego uživanje. Ipak, Ljubi će se to kasnije, kao bumerang vratiti i osetiće strašan gubitak kao nekakvu kaznu.

S druge strane, za nadimak Ljuba Šampion vezujemo dane intenzivnog treniranja boksa u vojsci, pod mentorstvom kapetana Zorića. To je i period kada je Ljuba saznao da mu je Stole Apaš silovao sestru Dušicu i kada je jasno odlučio da će mu se jednog dana osvetiti. Ovi dani u vojsci najbolje prikazuju kako se Ljubina ličnost razvija pod uticajem misli o osveti. Naime, on u boksu biva sve bolji. Gubi mečeve, ali ih većinom dobija; pobeđuje protivnike za koje je mislio da su neprekosnoveni; usavršava bokserske poteze koji bi mogli da usmrte protivnika. LJUBA SPORT PRETVARA U PORIV. To je ključna linija razvoja njegove ličnosti. Dakle, on više ne treneri jer sport voli i želi da bude najbolji. On trenira da bi mogao da se osveti. Posle silnih mečeva i pobeda njega će svi prozvati Ljuba Šampion i svi će mu se diviti, ali niko neće ni slutiti o zločinu koji će on ubrzo počiniti.

Obračun Stoleta Apaša i Ljube Sretenovića

Mnogo godina ranije, još dok su važili za glavne dušanovačke mladiće, između Stoleta Apaša i Ljube počela je da se rađa netreperljivost. Na nekoj igranci Ljuba se dovijao i udvarao devojci koja se dopadala Apašu, a on mu to nikada nije zaboravio. Naprotiv, indirektno ga je upozorio da će mu se osvetiti za takav postupak.

Nekoliko godina kasnije to se obestinilo. Apaš je silovao Ljubinu sestru Dušicu, koja se odmah nakon tog nesrećnog čina obesila. To je uslovilo i da se njihova majka razboli, padne u tešku depresiju, a onda i završi u duševnu bolnicu. Zbivanja su se toliko brzo i naizmenično ređala da se Ljubina porodica kao kula od karata u jednom trenutku srušila. Ostao je bez sestre, majke, ubrzo i bez oca, brat mu je svakako bio u zatvoru. Ovaka tragedija od Ljube je napravila krvavog osvetnika.

Samo dan pre završetka vojnog roka, Ljuba odlazi u Surdulicu, gde se Stole Apaš lečio od tuberkuloze i izvršava jeziv zločin. Posle verbalnog sukoba dvojice ljutih protivnika, usledila je i krvava tuča. Tom prilikom Ljuba na brutalan način zadaje teške udarce Stoletu u predelu pluća znajući da boluje od tuberkuloze i da će ga to usmrtiti. Samo nekoliko sati kasnije Stole umire.

Ljuba Sretenović – negativni junak

Iz pozicije čitaoca zločin Ljube Sretenovića najstrašnije bismo osudili. Međutim, uzimajući celokupnu njegovu ličnost shvatićemo da u njoj ima i pozitivnih strana i osobina zbog kojih ga favorizujemo. Psihološke, intelektualne, vitalne karakteristike čine da prećutno i nesvesno pronalazimo opravdanje za njega, znajući da je on neminovno, prema nekim drugim osobinama negativni junak.

Ali kako je on u stvari postao negativni junak i zašto je moralo da se sve tako dogodi?

Naime, u književnosti postoji nešto što se zove tragična krivica. Ona je oblikovana prema Aristotelovoj šemi tragične krivice i sastoji se u tome da se prestupniku kazna mora vratiti na isti ili sličan način kakav je bio greh koji je on počinio.

Ako to prenesemo na Ljubin život, onda lako možemo prepoznati u čemu se sastoji njegova krivica. Naime, Ljubino prvo erotsko iskustvo je bilo silovanje. Devojka koju je silovao nije želela odnos sa njim, ali ju je on prisilio na to. Time je obeščastio jedan život. Da bi pravda prema nekim višim zakonima i silama bila zadovoljena njegov greh je morao da dobije sličnu kaznu. Ona se upravo sastojala u tome da je neko, tj. Stole Apaš obeščastio njegovu sestru.

Jezik u romanu

Kao što smo već naveli, jezik u romanu je veoma specifičan. Mihailovićevi junaci služe se dijalektom, žargonima, frazama, terminima i izrazima iz sveta boksa. Pritom, dok priča, pripovedač koristi deikse „tako”, „ovako”, tako da možemo da zamislimo njegovu gestilukaciju i pokrete.

Za Ljubu je sestra šveca, majka je keva, brat je burazer, a devojka riba, ali pored toga on se ne ustručava ni da opsuje i koristi vulgarizme. Sve su to odlike usmenog pripovedanja, ali i uticaj sredine iz koje je ponikao.

Poruka dela

Na početku romana nalazi se epigraf iz žitija Stefana Dečanskog, koji ne samo da je uokvirio čitavo delo, nego je ujedno tim epigrafom i data poruka dela.

Epigraf glasi:

Evo lišeni slave svoje,
u poniženju velikom stojimo,
vođeni silom kuda nećemo.
Danilov učenik
(XIII–XIV)

 

OSTAVITE ODGOVOR