Smatra se da je Iskrenost veoma važna u odnosima između roditelja i njihove dece. Međutim, prema mišljenju stručnjaka nekontrolisana iskrenost roditelja može da ima i negativan uticaj na razvoj deteta.
Kod većine modernih roditelja svakodnevnica ponekad ume da bude teška i naporna, te oni nesvesno otvore dušu i žale se na preterane obaveze koje ne uspevaju uvek da u potpunosti ispune, na životne nedaće i na to kako ponekad nemaju snage da odgovore na sve zahteve i potrebe posla i porodice. Neretko se naglas prisećaju perioda kada su imali više vremena za sebe i za svoju porodicu.
Nekada roditelji potpuno spontano ispoljavaju ljutnju, nezadovoljstvo i strahove, ne uzimajući u obzir to kako dete doživljava te njihove izlive emocija i njihovo ponašanje. Sve ove emocije su deo ljudske prirode i dete svakako treba tokom odrastanja da ih iskusi i da nauči da se nosi sa njima. Međutim, ostaje nedoumica u kojoj meri iskreno emocionalno otvaranje roditelja doprinosi rastu i razvoju ličnosti deteta. Mišljenja stručnjaka su podeljena .
Sa decom ne treba podeliti svako osećanje
Kanadski psiholog Debra MekNamara smatra da preterana iskrenost roditelja prema detetu može da podstakne detetovo osećanje nesigurnosti, osećaj strepnje i straha. Po njenom mišljenju, ovo se događa zbog toga što deca nemaju dovoljno životnog iskustva i kapaciteta da mogu da obrade i razumeju svet složenih emocija kod odraslih. Iz tih razloga, MekNamara smatra da sa decom ne treba sve deliti, jer tako mogu biti povređena u emocionalnom smislu, što se dalje može negativno odraziti na poverenje koje deca imaju u odrasle iz svog okruženja.
Na ovu temu MekNamara je pisala u više navrata, pritom se pozivajući na svoje višegodišnje iskustvo u radu sa roditeljima i decom tokom obavljanja private prakse ,ali i tokom rada na Njufeld Institutu. U svom tekstu ,,When Telling the Truth is a Bad Idea” ona ističe da je osnovni zadatak roditelja da se njihovo dete oseća sigurno i da ima poverenje u roditelje.
Iz pozicije odraslih, koncept emocionalne iskrenosti je veoma dobar. Neki stručnjaci naglašavaju značaj i insistiraju na iskrenosti roditelja u odnosu prema deci. Oni su mišljenja da iskrenost roditelja prema deci doprinosi jačanju njihovog odnosa i da roditelji na taj način podstiču razvoj emocionalne osetljivosti kod dece. Ovako predstavljen cilj je prihvatljiv za svakog roditelja. Međutim, ono što je sporno je način na koji se deci govori o osećanjima i kako se ta osećanja ispoljavaju.
Kako deca doživljavaju emocionalnu iskrenost roditelja
U razvoju deteta roditelji su poput sidra, oni obezbeđuju mirnu luku, sigurnu bazu u kojoj dete živi i raste. Onda kada je roditelj ljut, zabrinut, besan, nervozan ili uplašen, dete to svakako primećuje. Čak i onda kada sa detetom podelite svoja osećanja i pokušate da mu objasnite zašto se tako osećate, detetov svet može biti uzdrman.
Na osnovu roditeljskih osećanja dete može pogrešno da definiše roditeljski odnos prema njemu, što kod deteta provocira uznemirenost i nesigurnost. Pod uticajem toga, mališan može da pomisli da je on delom odgovorni za roditeljske brige i osećanja.
MekNamara navodi da roditelji, uprkos svim životnim nedaćama, treba da zaštite decu od sopstvenih briga i nezadovoljstava i da treba da im uliju stabilan osećaj poverenja i sigurnosti.
Kada je u pitanju iskrenost i otvorenost roditelja prema deci, problem nastaje onda kada roditelji decu tretiraju kao odrasle. Roditelji imaju moć da utiču na razvoj svoje dece, na formiranje njihove ličnosti, a glavna poluga u tom procesu je odnos zavisnosti deteta od roditelja i vezanost za njih. U situacijama kada roditelj počne sa detetom da razgovara iskreno i da deli sopstvena osećanja u smislu koncepta iskrenosti to ne podržava odnos zavisnosti.
Dakle,ovaj koncept podrazumeva da dete u tim situacijama zauzima alfa poziciju misleći da treba da preuzme glavnu ulogu u brizi o sebi. Takvi mališani postaju zabrinuti, uznemireni i prerano odrastaju u smislu da trebaju da se nose sa emocijama kojima još uvek razvojno i iskustveno nisu dorasli.
Na koji način roditelji treba da razgovaraju o svojim osećanjima sa detetom
U razgovoru sa detetom roditelji trebaju da se trude po svaku cenu da odnos sa detetom ostane netaknut,nepromenjen. Dakle, najpre treba detetu objasniti da je voljeno, da je ono najvažnije u životu mame i tate i da su oni uvek tu za njega, da je njihova ljubav velika i nepromenljiva, bez obzira na svakodnevna dešavanja.
Onda kada je roditeljska uznemirenost i zabrinutost očigledna, valjalo bi detetu objasniti da će se trenutni problem rešiti i da će se to prebroditi. Suština svega je da roditelj ne dopusti da se dete oseća uznemireno i da se ne ugrozi osećanje sigurnosti i poverenja deteta u roditelje.
Dakle, roditelji pre svega treba detetu da potvrde snagu i stabilnost njihovog međusobnog odnosa, a nakon toga racionalnom i za dete razumljivom komunikacijom da pruže informacije koje ono može da razume i prihvati shodno njegovom uzrastu i iskustvu.
Vrlo je važno imati u vidu da je isuviše rizično detetu od tri ili četiri godine objašnjavati egzistencijalna pitanja. MekNamara navodi primer svoje ćerke koja, kada je bila na uzrastu od četiri godine imala pitanja o smrti kućnog ljubimca njihovog komšije, pokušavajući da dozna kuda je pas otišao nakon smrti. Ona joj je objasnila da je pas sada negde visoko na nebu, da ga oni mogu pamtiti i čuvati uspomenu na njega gledajući fotografije sa njim i prepričavajući zajedničke doživljaje, i da mu ponekad mogu poslati poruku na nebo koju će on čuti.
MekNamara navodi da je tada razmišljala da će vreme za ozbiljne odgovore o egzistencijalnim pitanjima života i smrti biti tek onda kada njena ćerka bude imala dovoljno iskustva da razume život i smrt i kada bude bila u stanju da se nosi sa gubitkom.
