Moja ćerka me svakoga dana posmatra kako kucam i pripremam tekstove za „Moje dete“ a pošto obožava da piše teme, rešila je da mi pripomogne u poslu i napiše nešto za mene i sve vas. Pročitajte u produžetku kako ona zamišlja sebe kao roditelja. Ja sam u srcu iskeno srećan i zadovoljan što voli da čita, sluša i piše priče.
Evo njene priče:
Svi mi roditelji trudimo se da lepo vaspitamo svoju decu, da ih usmerimo na pravi put. Taj put ume da bude obasut cvećem a istovremeno i trnovit.
Jako se radujemo kada se rodi beba i nov život a kada se ona prvi put nasmeje i naše se srce smeje. I uživamo iz godine u godinu gledati je kako raste i razvija se. Puno ljubavi pružamo svojoj deci, i baš zbog toga što ih toliko volimo trudimo se da budu lepo vaspitana i spremna za život.
Porodica je najvažnija pa se uvek trudimo da pored svih svojih obaveza deci uvek posvetimo dovoljno pažnje, ljubavi i nežnosti. A oni nam to uvek osmehom vrate. Obgrle nas oko vrata i kažu nam kako nas vole najviše na svetu. Moramo priznati da ono vreme koje provedemo sa detetom, ponovo nas na neki način vrati u detinjstvo. Ponekad imamo osećaj da nikada iz njega nismo ni izašli. Uživamo sa svojim mališanima, smejemo se, pričamo uspavanke, sričemo prva slova, učimo i zabavljamo se. Smejemo se i plačemo, tugujemo i srećni smo, šalimo se a ponekad i ljutimo ali pre svega beskrajno uživamo u njihovom prisustvu.
Mi kao roditelji s ljubavlju smo stvorili svoju decu, odgajamo ih i osposobljavamo za život, kao što je i naša uloga. Mi znamo kako je njima zato što smo i mi ne tako davno bili deca ili kao što sama izreka kaže „čovek je dete u odelu čoveka“.
Konatarević Jovana V3 – OŠ „Stojan Novaković“ Blace
