Početna U svetu knjiga Dečije priče Kako je nastala jesen (Louise Mercier)

Kako je nastala jesen (Louise Mercier)

1005
0
PODELI
jesen
foto: pixabay.com

U davna, pradavna vremena jeseni nije bilo. Leto je bilo još na izdisaju, a zima se već pripremala da zagospodari za dugo vreme. Lišće koje se divno rumenelo i žutelo iznenada je otpalo, tako da na drveću nije ostao ni jedan, ni najmanji listak. Ali, čim je dotaknuo zemlju, našio je svoj kraj. Sve je bilo setno i žalosno. Izbila je zima. Njena muzika je bila takođe setna i tužna (Schumann „Sanjarenje”).

U to vreme živela je devojčica koja je vrlo volela šume, drveće i lišće. Svakog dana šetala je stazom koja je vodila kroz šumu da pozdravi stabla, svoje roditelje. Tamo se igrala sa srnom i njenim  lanetom, tamo je brala žir.

Jednoga jutra Sunce se dignula visoko. Guste krošnje drveća drhtale su od pevanja ptica, a laki povetarac nežno je dodirnuo svaku grančicu na svom putu. Iznenada pojave se pred devojčicom lake  plavičaste maglice i počnu  plesati  (P. I. Čajkovski  „Valcer  iz Serenade”).

Još nikada devojčica nije vidjela nešto tako čarobno. Da li sanja ili je šumu netko začarao? Devojčica je sledila maglice koje su u plesu odmicale sve dalje i dalje. Tako se našla pokraj nekog napuštenog zdenca usred duboke šume. Odjednom maglice nestade. U isti čas digne se oštar vetar. Drveće je zadrhtalo, gusto zeleno i zlatno lišće naglo je izbledelo i najednom se s grana spustila prava kiša zlatnog lišća.

Zadivljena devojčica počne trčati držeći s obe ruke raširenu suknjicu da u nju sakupi malo toga zlata. Doskora ga je imala toliko da je jedva mogla držati suknjicu. Zaustavila se bez daha, a ono što je videla vrlo je uznemirilo. Sto je ostalo od zlata što je palo na zemlju. Ništa drugo nego humak debeo, vlažan, crn. Tek što je lišće dodirnulo zemlju, odmah je strunulo. Zima je došla i sva je šuma opustela i utonula u setu. Umesto plesa čula se opet setna muzika (Schuman „Sanjarenje“).

Devojčica sedne turobna na rub zdenca, stišćući na srce lišće koje je brižno čuvala. Splela je venčić i stavila ga na glavu. Okitivši se nagnula se nad zdenac da se bolje vidi. Jedan list iz njenog venčića padne u vodu, koja se lako zatalasala. U isti čas digne se lak modričast oblak, a na njemu je stajala devojka u haljini žutoj poput zlata.

Ona reče: „Ja sam Jesen, stari čarobnjak držao me dugo zatečenu. Od čarolije mogao me osloboditi onaj ko me čuva i voli. Ti si, draga, dobra devojčica, sačuvala lišće i tako me izbavila. Od sada ću ja doći nakon leta i živeću isto tako kao leto, i proleće“. Nakon tih riječi Jesen i modrikast oblak nestadoše, a šumom se prospu zanosni zvuci plesa (Čajkovski „Valcer iz Serenade“).

Od onoga dana pa sve do danas jesen ukrasuje drveće zlatnim lišćem, a ljudima dariva pune pregršti svojih bogastava pa i kad se Sunce sakrije, zlatno lišće obasjava Zemlju svojim sjajem. No sada lišće više ne strune čim padne na Zemlju, već zadržava lepotu da bi mala djeca mogla od njega načiniti lepe venčiće.

 

OSTAVITE ODGOVOR