Početna Škola Sastavi - teme Kako nas odrasli razumeju – pismeni sastav za osnovnu školu

Kako nas odrasli razumeju – pismeni sastav za osnovnu školu

2008
0
PODELI
tužna devojčica
foto: pixabay.com

Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu Kako nas odrasli razumeju za učenike osnovnih škola. Ova tema uklapa su nekoliko drugih kao što su: “Stariji nas ne shvataju“, “Koliko nas odrasli razumeju”, “Zameram odraslima” i slične teme u kojima se na ovaj način opisuju odnosi u porodici.

Kako nas odrasli razumeju

Nekada mi se čini da su odrasli ljudi veoma čudni. Ponekad čak mislim, i da im je teže udovoljiti nego deci. Međutim, sve češće uviđam da nas odrasli baš i ne razumeju najbolje. Naravno da su uvek tu za nas. To se ne može odbaciti, ali nekada se pitam, ako su već tu da li nas čuju, da li  razumeju šta im govorimo. Sve manje dobijam taj odgovor. Razlika u godinama je očigledna, ali ona nikada nije bila prepreka da se sasvim dobro razumem sa roditeljima, pa čak i drugim odraslim ljudima.

Mama je uvek shvatala šta želim, zbog čega sam tužna ili srećna. Tata se uvek trudio da me usreći i ostvari svaku moju želju. Baka i deka su uvek bili tu da pričaju najrazličitije priče koje su mogle mene da interesuju. Dok sam bila mala svi odrasli su mi delovali veoma mudro i razumno. Kako rastem, shvatam da sve manje imaju strpljenja i razumevanja. Iskreno, to me veoma ljuti. Često čujem mamine reči: “Više nisi mala, urazumi se” ili tatine: “Prestani da se ponašaš kao beba” i tako dalje. Poželim da sasvim glasno kažem: “Da, ja sam i te kako još uvek dete, ne beba, ne predškolac, ali dete, i to baš ono koje mnogo sanja i mašta”. Zašto su tako nerazumni ponekada? Ima li išta loše u tome što su moji snovi veliki, što želim u svemir, pa malo da zavirim iznad oblaka, ili da zaplivam duboko u okean, da vidim i tamo kako je. Dosadile su mi više igračke, plišani medvedi i lopte. Htela bih da istražujem, da otkrivam, da upoznajem.

Nema ništa loše u tome da me nešto interesuje i da se trudim da to saznam. Evo, recimo, jutros pričam mami kako sam u nekoj encikopediji mnogo čitala o dinosaurusima i kako bih volela da mogu bar jedan dan da živim u tom vremenu, da ih vidim izbliza. Mama se prvo nasmešila, a onda sam dobila odgovor koji u poslednje vreme stalno čujem: “Oh, ti i tvoja maštanja, pusti to”. I ako sam očekivala dugačiji odgovor ni ovaj me nije mnogo iznenadio. Tati stalno pričam o tome kako bih jednog dana volela da postanem ronilac, pa da mogu da istražujem morska prostranstva. Već sledećeg dana volela bih da budem pilot ili padobranac. Onog trećeg dana bila bih nastavnica biologije ili možda istorije i predavala bih deci o biljkama ili ustancima. Tata uvek pomno sluša moja maštanja, nikada me ne prekida i samo klima glavom. Onda kad se moja maštanja završe samo blago kaže: “Ima vremena, pa ćeš razmišljati, još uvek si dete”. Tako moji roditelji ponekad nemaju strpljenja za moje priče. Još uvek u meni vide dete sa igračkama u rukama i brigom kojom ću se danas lutkom igrati.

Onda kad se naljute na mene, više nisam dete i opet nerazumevanje kako sam mogla da napravim baš taj nestašluk. Nekada mi se čini da bih se lepo združila sa pticom u kavezu ili sa ribicom u akvarijumu. One bar nikada ne prave štetu i uvek su mirne i tihe. Moja sloboda, želje i snovi, kao i moji nenamerni nestašluci,  nekada mi pokazuju kako me, zapravo rauzmeju odrasli. Dok mi se jednog dana čini da me više nego dobro razumeju i podržavaju, već drugog dana niti oni razumeju mene niti ja razumem njih. Ne razumem odrasle kad jure i žure, kad su neraspoloženi i besni, kad nemaju vremena ni za šta. Još manje ih razumem kad se naljute na druge bez razloga, jer je neko već njih naljutio. Međutim, najmanje ih ne razumem onda kada vidim da ne maštaju ni o čemu. Pomislim samo kako je dosadno biti odrastao čovek. Ja vreme prvodim sasvim dugačije i mislim da mi je mnogo lepše, i ako odrasli to, opet ne razumeju. Ne razumeju oni mnoge stvari, između ostalog.

Pre nekoliko meseci zatražila sam kućnog ljubimca. “Neka bude pas”, rekla sam mami. Mama je negovala jer inače ne voli mnogo životinje. Tata je obećavao, ali uz reči: “Uvek neka nova ideja. Jednog dana hoćes papagaja, drugog dana tražiš mačku, a sad želiš psa”. Eto, uvek su moje ideje za njih nerazumne. Ne razumeju da želim društvo i igru sa nekim onda kada dođem iz škole ili kada imam slobodnog vremena. Tata je obećao psa, međutim, prolazili su dani i meseci, a ja psa nikada nisam ni dobila. Uvek pronađu razlog zbog kog moja ideja i želja nije dobra. Zato sam prestala da im tražim i da zahtevam, ali nisam prestala da maštam i sanjam. Uprkos njihovom čestom nerazumevanju, ja i dalje razmišljam o svemiru, okeanima i dinosaurusima. Moja sloboda je i dalje velika i potpuno različita nego sloboda i vreme odraslih. Zbog toga često i nailazimo na nerazumevanje.

 

OSTAVITE ODGOVOR