Roditelji kojima je stalo do dobrog vaspitanja i kulture svoje dece moraju obratiti posebnu pažnju na način na koji pristupaju ovom problemu. Forme ponašanja dece više su nego samo pravila igre za zajednički život.
Često se desi da prilikom poseta i gostovanja rođacima, prijateljima ili poznanicima, roditelji shvate da imaju ozbiljan problem ili propust u vaspitanju. Dečja bezazlenost (neposrednost i spontanost), kao i potreba za nesputanim kretanjem i stalnim istraživanjem, nisu uvek u skladu sa normama ponašanja, pod kojima se podrazumevaju tzv. oblici učtivog ponašanja. Iskrenost i poštenje, urođena vrlina koju svako dete poseduje bez nekog većeg truda, često se ispred učtivosti povlače. Možda je nepotrebno napominjati, ali se norme dobrog ponašanja i tzv. učtivosti često razlikuju od porodice do porodice, kraja do kraja, sredine do sredine, od zemlje do zemlje itd.
Učtivost srca – šta je to?
Ponašanje, koje se izražava iskrenim ljubaznim, dobronamernim držanjem i ponašanjem prema svima i svakome u svojoj okolini podrazumeva učtivost kao normu dobrog ponašanja. Postoje mnogo oblika dobrog ponašanja kao na primer:
– pozdraviti i otpozdraviti;
– reći „hvala“, „molim“ i „izvolite“;
– dati prednost drugima, posebno starijima;
– pomoćikada je to potrebno, na primer pri otvaranju vrata, uzimanju i dodavanju teških predmeta ili pomaganju pri oblačenju kaputa;
– biti od pomoći susedima, rođacima i prijateljima;
– pokazati saosećanje u žalosti;
– čestitati prlikom svečanosti ili radosnih događaja;
– blagovremeno odgovarati na poruke;
– pouzdano i na vreme vraćanje pozajmljenih stvari, novca i td;
Sve ovo su izrazi pozitivnog životnog stava i učtivog ponašanja. Deca ga po pravilu preuzimaju i praktikuju sama od sebe, ukoliko im roditelji i sami daju dobar primer. Čak i onda kad sve ne uspe odmah i potpuno, stvar se može vremenom poboljšati i ispraviti, ako je dobra volja prisutna.
Izvinjenje je pedagoški vrlo važno i značajno!
Većini odraslih osoba lako polazi za rukom da priznaju svoje greške ili bi bar tako trebalo da bude!, Međutim,deci predstavlja problem da se drugima izvine. To je, pre svega, uvek slučaj onda kad dete shvati da se ono uvek mora izviniti, dok odrasli imaju privilegiju da mogu biti i nepravedni, a da ne moraju uvek da se izvine. Ovde je posebno značajan dobar ili loš primer roditelja. Kad deca dožive i vide da se otac izvinio majci, majka ocu ili baki i deki, urezuje im se takav način ophođenja zauvek.
Najteže je, međutim, ubediti neko dete da se izvine kada ono ne može samo da uvidi šta je to učinilo pogrešno ili loše. Ne sme se tada tražiti da se dete odmah izvini, dok se sa njime iscrpno i lepo ne popriča o svemu tome. Detetu se mora, pre svega, razjasniti šta je u njegovom ponašanju bilo sporno ili loše. Ponekad je bolje da se detetu ukaže da kroz ljupko i ljubazno ponašanje pokaže da žali zbog onog što je učinilo ili reklo, ne insistirajući na formalnom izvinjavanju rečju. Bolje delom i srcem, nego rečju i jezikom! „Delotvorno kajanje“ se isto tako visoko vrednuje, daleko više nego neko licemerno izvinjenje.
Savremeni i pametni roditelji se izvinjavaju i svojoj deoi ako su bili zaista nepravedni prema njima ili zaboravili da učine nešto što su obećali. Naredba „Sad odlazi i izvini se!“ uopšte ne pomaže i ne deluje tako ubedljivo, kao dobar ili ubedljiv primer roditelja.
Lako je i lepo zahvaliti se!
Važno, kao i izvinjavanje, je za dete i zahvaljivanje; samo je to mnogo lakše. Prilike koje zahtevaju zahvaljivanja su po pravilu vedre i prijatne. Zahvaljivanju se dete najbolje i najlakše uči pri svakodnevnom i stalnom, očiglednom podučavanju i primeru u sopstvenoj porodici. Kad dete vidi i shvati da sve male stvari sa kojima se članovi porodice međusobno služe i koje razmenjuju nisu same po sebi razumljive i obavezne, i samo će tada osetiti pravu zahvalnost i pokazati je na odgovarajući način. Odgovarajuće su i mnoge male, sitne usluge i dobronamerni pokušaji deteta da pomogne odraslom, što nije po sebi razumljivo, a vredno je zahvalnosti. Onom „hvala“, prema tome, odgovara i ono prirodno i neophodno uzvratno „molim“.
