Dragi učenici, pred vama se nalazi pismeni sastav na temu „Kako sam proveo letnji raspust”. Sastav je namenjen učenicima uzrasta osnovne škole i savršeno se uklapa u teme o doživljajima sa letnjeg raspusta.
Ipak, naša je preporuka da sami napišete sastav na ovu i slične teme, a da vam ovaj posluži kao smernica.
Kako sam proveo letnji raspust
Stigao je i taj 1. septembar – vraćanje u školske klupe i dolazak najkišovitijeg godišnjeg doba. Mnogi ne vole ovaj period godine. Teško se odviknu od leta, sunca i odmaranja. Ipak, posle toplog leta, koje smo najviše koristili na uživanje nije ostalo ništa drugo nego se polako vratimo svojim obavezama. Kad vratim vreme unazad shvatim koliko je u stvari ovaj raspust bio lep, a na početku nije delovalo tako.
Moji drugari iz razreda kažu da je naš raspust počeo odavno, još pre juna. Virus koji je zavladao u našem narodu onemogućio je mnogo toga. Uvedene su određene mere i zabrane, a između ostalog i škole su zatvorene. Iako smo nastavu ipak slušali to nije bilo ni nalik onim veselim danima u školi. Kako god, nisam baš voleo što nema škole, iako se mi deca tome ponekad zaista radujemo. Već tada su mi nedostajali drugari, nastavnici, ustajanje rano ujutru, školski odmori i utakmice na časovima fizičkog. Znao sam da ću se još kad dođe pravi letnji raspust mnogo zaželeti škole. Tako je i bilo.
Sredinom juna sve školske obaveze su završene. Mere koje su još uvek trajale da se spreči širenje virusa učinile su da ovaj moj letnji raspust bude potpuno drugačiji. Slobodno mogu reći da bio najlepši za sve ove godine. Odmah sam znao da ovog leta mora i plaže uopšte neće biti, iako je to bilo nešto čemu sam se uvek radovao. Znao sam da ni svi drugari iz škole i ulice neće biti u gradu. Mislio sam kako će mama i tata raditi, brat će čitati knjige i gledati filmove, jer svaki raspust tako provede, a meni će onda biti mnogo dosadno.
Na maminu ideju otišao sam kod babe i dede na selo. Posle sam shvatio da je to bilo nešto najbolje što sam uradio. Oni žive dosta daleko, u jednom malom selu na jugu Srbije. Iako je selo pomalo zabačeno od najbližeg gradića ipak u njemu ima puno dece. Sa bakom i dekom sam vreme provodio ujutru pa sve do podne, a onda od podne i uveče bio bih sa mojim novim drugarima. Upoznao sam četiri veoma dobra dečaka i tri devojčice. Nas osmoro funkcionisalo je kao najsložniji mini razred. Preko dana bismo se kupali u bazenu dečaka Voje, a uveče smo sedeli u mom dvorištu i pekli mladi kukuruz. Moj deka mnogo je voleo da sedi sa nama i priča nam priče i njegove mladosti. Umeo je ponekad, kad ne budemo dobri i da nam ispriča neku strašnu priču, a mi bismo se pravili da smo hrabri i neustrašivi. Dva meseca koliko sam proveo tamo toliko sam uživao sa njima da sam potpuno zaboravio i na kuću, školu i virus koji je polako prolazio. Moje novo društvo učinilo je da se svakoga dana smejem i doživim nešto novo. Tog leta sam se i prvi put kupao u reci. Doduše, više je bio neki malo veći potok, ali nema veze. Eto, novo iskustvo – more je zamenio jedan seoski potok, a i dalje mi je lepo i uživam. To su bili i dani istraživanja i upoznavanja prirode. Ako nas put nanese umeli smo i da zađemo u obližnje šume, beremo pečurke, nalazimo usamljene kornjače, a jednom smo toliko daleko zašli da smo pronašli izvor hladne i bistre vode. Tih dana deka me je naučio mnogo čemu. On, baka i ja brali smo kupine, kosili travu u voćnjacima, pripremali dekine njive za jesen, a čak smo stigli i rakiju da pečemo. To su bili pravi doživljaji. Sada kad se prisećam svega toga, mogu reći da mi je povratak u grad i kući teško pao.
Kako god, 1. septembar je tu. Evo, moji drugari iz razreda i ja smo ponovo na okupu. Nadam se da će ova školska godina biti uspešnija i lepša od prethodne. U svakom slučaju, sa sela sam poneo prelepe uspomene, prijateljstva i nezaboravne doživljaje.
