Vuk je još kao dete naučio tako lepo čitati i pisati da se čak i nije sećao kad je bio nepismen. Prvi učitalј mu je bio njegov rođak Jefta Savić, on bi razmutio malo baruta u vodi, i na parčetu hartije učio bi malog Vuka slovima. Tek mnogo kasnije nabavio je Jefta svome unuku nekakav bukvar, sa sličicama, od kojih je Vuka najviše zanimala nekakva čudna ptica. Taj bukvar je Vuk Karadžić mnogo voleo.
Često, idući po selu ili putem i čitajući bukvar, nije propuštao nikoga od koga se nadao da će dobiti odgovor da ga ne zapita da li dobro čita ovo ili ono. Čim bi video takvog čoveka, bilo trgovca, bilo popa ili kaluđera, samo da nije Turčin – što se moglo lako poznati po odelu – skinuo bi pred njim kapu, polјubio bi ga u ruku, i metnuo mu bukvar pred oči: „Molim te, majstore“ (ako je to bio trgovac), ili „duhovče“ (ako je bio kaluđer), „molim te, kaži mi“. Zatim bi ga opet polјubio u ruku, rekao „fala“, pa nastavio ponavlјati svoj bukvar. Dešavalo se i tako, osobito s trgovcima, da je na svoju molbu Vuk dobijao samo odgovor: „Bogme, sinko, ne znam ni ja.“
Vukova prva škola i problemi sa kugom
1795. godine, a Vuku je tada bilo osam godina, jedan Tršćanin, neki Grgurević, otvorio je malu školu u varošici Loznici. U nju pošalјe i Stevan svoga Vuka. Ponovivši „bekavicu“ azbuku), Vuk je učio „časlovac“ (Oni koji su stupili u školu bili su „mali bukvarci“. Posle njih su dolazili „bukvarci“, „časlovci“ i „psaltirci“.) i već je postao mlad „časlovac“, kad se u Loznici pojavila kuga koja je mnogim lјudima došla glave, i tada je on morao da za kratko prekine svoje školovanje.
„Odi kući, te čuvaj naše koze“
Njegov otac je pričekao dva-tri meseca, pa je onda poslao Vuka u drugu školu – u manastir Tronošu.
Međutim u to vreme u manastirima u kojima je bilo učenika, oni nisu toliko učili koliko su se bavili drugim korisnim poslovima, npr. napasali koze i svinje manastirske, pleveli luk, sakuplјali seno i šlјive, čistili ćelije itd. Tako su Vuka u manastiru naterali da čuva koze, dok je njegov otac Stevan držao čobanina za svoje koze! „Kad je tako“, rekao je Stevan Vuku, „odi kući, te čuvaj naše koze“, pa Vuka vrati natrag svojoj kući, ma koliko da mu je to bilo krivo, jer je Stevan, videći u svom Vuku „otvoreno dijete“, želeo da on vremenom postane trgovac ili sveštenik, pa je hteo radi toga da mu priušti vaspitanje kao što dolikuje.
Knjige donele Vuku poštovanje koje je imao jedan kmet
Pa ipak Vuk nije zaboravlјao ono što je naučio, ponavlјao je, čitao šta god bi mu pod ruku palo, otac mu je kupio i „Žitije Aleksija, čelovjeka božjeg“, i „Žertvu Avramovu“, i Trebnik. Tako se Vuk, i bez pomoći škole, u svojoj sedamnaestoj godini, pročuo kao vrlo učen čovek. Nije čudno što je bio poštovan i pored svoje mladosti: svaka žena ga je lјubila u ruku, kao prvog „kmeta“, na svadbama i slavama davali su mu uvek mesto ili do sveštenika ili prvo mesto, a na seoske sastanke je pozivan umesto oca, pa ga je čak i sam tršićki spahija, Sulejman-beg Alajbegović, kad bi svake godine dolazio iz Hercegovine da kupi uobičajeni danak od selјaka, pozivao k sebi kao pisara, te ga je, u znak zahvalnosti i poštovanja, nameštao za „sofru“ pored sebe.
Pa kako da se posle toga ne diče Vukom njegova mati i otac. Majku Jegdu je mučilo samo to što je Vuk, iako je bio već u sedamnaestoj godini, ipak ostao mali prema svojim godinama; ali ju je tešila poslovica: „Dukat je mali novac, ali vrijedi više od talijera.“
Prestar za gimnaziju
Vuk je imao volјu da uči, te je molio oca da ga pusti van Srbije, u Srem, gde se, kako je čuo, uče i mnoge druge knjige osim Časlavca i Psaltira ; ali otac nije hteo ni da čuje za to, jer nije želeo da ga pusti daleko od sebe. Ipak je ubrzo jedan događaj, iako nesrećan, ispunio Vukovu želјu da ide u Srem. Turci su napali na jadarski srez, uništili ga, spalili; tada je izgorela i Stevanova kuća, stoka mu je sva oterana, te je Stevan, koji je dotle bio vrlo imućan selјak, sasvim osiromašio. Vuk je tada opet molio oca i majku da ga puste u Srem, govoreći im da će inače morati, hteo-ne hteo, da postane hajduk. Tek tada je Vukova želјa bila uslišena.
Vuk je zatim otišao u Karlovce gde je jednu godinuje učio kod kuće; jednu godinu je učio latinsku, slovensku i nemačku gramatiku. Tpeće godine hteo je da pređe u gimnaziju, ali kad se prijavio, rečeno mu je da je za njega već kasno i da je on sada već sprema za posao pisara ili učitelјa.
Tako je Vuka čas ovo, čas ono ometalo u učenju: ako ne kuga, onda koze, ako ne koze, a onda sami profesori.
