U stara, prastara vremena čovek nije živeo u naselјima. Kao nekakav beskućnik, lutao je svetom tražeći hranu i konak pod nekim senovitim drvetom. Najsrećniji je bio kada bi naišao na kakvo staro drvo, kraj koga teče potok sa bistrom pitkom vodom.
Tako se u ta stara vremena dogodilo da je neki beskućnik i lutalica pronašao sebi hlad u senci jednog starog platana. Oko platana behu zelene livade pune mirišlјave i sočne trave, a bistri potok vijugao je kroz travu i cveće. „Baš lepo mesto!“ – pomislio je lutalica, legao i zaspao. Tek što je zadremao, naišao je i drugi čovek. Bio je umoran i prašnjav od lutanja. Ugledao je livadu, potok i drvo pa pomislio: – „Ovo je pravo mesto da čovek prilegne!“
I opružio se kraj onog prvog. Nije prošlo mnogo vremena kad stiže i treći čovek. I njemu se svidelo to mesto, te se napio hladne vode iz potoka i legao kraj one dvojice. Zatim stigoše četvrti, peti, pa šesti čovek. Uskoro u senci platana za sve više nije bilo mesta. Ljudi počeše da se zbijaju i da se guraju, ali badava. Kako god bi se poređali, uvek je neko ležao na suncu.
Već je palo veče, a oni se ne odmoriše. Onaj, koji beše stigao prvi, pomisli: „Neka oni odu, a ja ću ostati, pa ću se sutra sam nauživati na ovoj divnoj polјani!“
Međutim, na njegovu nesreću, isto su pomislili i drugi i treći. I svi ostali ostadoše, jer im nije bilo jasno zašto prva trojica nisu otišla.
„Ništa“ – razmišlјao je onaj koji beše stigao prvi. – „Ja ću sada zasukati rukave i sagraditi sebi kolibu, pa ću bar svakog jutra biti prvi pod platanom da zauzmem mesto.“ I podiže sebi kolibu. Kad to videše ostali, kraj njegove niče još desetak koliba. Nijedan ne htede da odustane od hladovine i svog mesta u senci starog platana.
Tako postade selo.
I dan danas, u središtu svakog sela možete videti po jedno veliko drvo i lјude kako se tiskaju u njegovoj hladovini. Umesto koliba, lјudi vremenom sagradiše divne kamene kuće, ali sami se nisu promenili.
