Da li znate da kada uživate čitajući neku bajku koja vam je draga, da ju je izmislio neko još pre više hiljada godina? A bajke su uglavnom, osim onih Andersonovih i još ponekih pisca, tako stare da niko i ne zna kada su i gde zaista nastale.
Zbog čega su ljudi smišljali bajke
U davnoj prošlosti ljudi su se veoma plašili nekih prirodnih pojava, nevremena, grmljavine, munja, poplava i svega onoga što im je nanosilo zlo i nevolju. Pošto nisu mogli da objasne kako se i zašto to dešava, morali su izmisliti krivce. Zato se u bajkama pojavljuju zmajevi, aždaje, divovi, đavoli, veštice i zli ljudi.
Protiv njih se bore hrabri pravični i dobri ljudi kojima pomažu vile, patuljci, ptice, ribe, životinje koje se po potrebi pretvaraju u ljude i ljudi neverovatih sposobnosti. Glavni junak mora da savlada sve prepreke koje mu se ispreče na putu ali zahvaljujući svojim vrlinama i svesrdnoj pomoći svojih pomoćnika uspeva da sve prevaziđe i na kraju pobedi. Zato sve bajke uglavnom imaju srećan kraj.
Čuveni pripovedači obično su samo kazivali ono što su i sami čuli, pošto su priče postojale od pradavna vremena, poneke čuvaju spomen i na stvarne događaje, što je danas vrlo teško utvrditi. Ljudi vole nepoznate i zagonetne stvari, tako su, prilikom prenošenja priča s kolena na koleno, stvarni događaji dobijali, u mašti pripovedača, sasvim drugi oblik i postojali gotovo natprirodni. Dakle, bajke kakve ih danas znam nose pečat pripovedača i nisu sasvim autentične narodne priče.
Bajke ne moraju biti kratke, niti moraju biti u prozi, postoje i one pisane u stihu i u dramskoj formi. Tkanje bajke je nalik paučini, i postoji pravilo da kada u nju uđemo, prihvatamo sve naobičnosti kao logične i moguće. Čuđenja u bajkama nema, u čuda se veruje.
Bogatstvo simbola koje bajka pruža svet je za sebe i zaista nema većeg uživanja za decu i odrasle od njihovog čitanja.
Tek početkom XIX veka bajke su počeli sakupljati razni sakupljači, beležiti ih, sastavljati knjige i štampati ih. Najpoznatije su zbirke bajki braće Grim, u Nemačkoj.
U našoj zemlji Vuk Karadžić je sakupljao naše narodne umotvorine, između ostalog i bajke i druge priče i objavljivao ih. Tako su i naše bajke, koje su se do tada prenosile isključivo usmeno, sačuvane, za buduće naraštaje.
Najstarije bajke
Najstarija zbirka bajki napisana je u Indiji u 3. veku, a njen naziv je „Bajke Bidpaja”.
Jednom od najstarijih sačuvanih bajki smatra se staroegipatska priča “Dva brata“.
Mnogi naši pisci pisali su bajke a medju najboljima su: Desanka Maksimović, Jovan Jovanović – Zmaj, Branko Ćopić, Branko V. Radičević, Dragan Lukić.
