Pred vama se nalazi ukratko prepričano delo Antonija Isakovića, “Kašika”. Tekst koji je pred vama može vam veoma dobro poslužiti i kao građa za pismeni sastav na ovu temu. Naša preporuka je da ipak pročitate delo i doživite ga na svoj način.
Kašika
Rat kao uzrok mnogih stradanja, posrnuća, moralnih padova i jake borbe za opstanak, često se našao kao glavna tema mnogih književnih ostvarenja – pesama, pripovedaka, romana. Neretko su, kao posledice rata opisani razni događaji, teški gubici i unutrašnja stanja onih koji su bili svedoci takvih zbivanja. Mnogo je nepravde, surovosti, junaštva i s druge strane kukavičluka kao glavnih osobina svakog rata.
Drugi svetski rat, jezivi i koban, a ništa manje bitniji od ostalih, takođe je dao brojne žrtve, a kod nas je i dao podelu naroda – na partizane i četnike. Sve je ukazivalo na surovosti, zlodela neprijatelja, velika stradanja. Međutim, velika stradanja događala su se i unutar čovekove ličnosti.
Pripovetka „Kašika“, Antonija Isakovića najbolji je primer te unutrašnje čovekove borbe. Stanko i Zoća, likovi ove pripovetke, pokazuju na izdrživost ljudskih granica. Tematika je ratna, iako se nigde u delu ne veličaju ratni podvizi, borbe i oslobođenja. Ovde je pažnja usmerena na čovekovu borbu sa samim sobom, njegovim željama, ali i potrebama, čije se ispunjenje preispituje. Naime, Stanko i Zoća, mladi borci bili su zaduženi da iz obližnjeg sela donesu bakrač kajmaka, za čitavu četu. Njih dvojica su umorni, iscrpljeni i veoma gladni.
Pored toga, Zoća je i veoma bolestan, jer je nedavno preležao tifus i srce mu je postalo slabo. Njemu je jedino okrepljenje u tome da hitno utoli glad. Međutim, on i Stanko moraju doneti kajmak u četu, pa tek onda da svako dobije svoju kašiku. U suprotnom, uzimanje kašike krišom, u šumi kroz koju nose bakrač, bilo bi poput izdaje čete. Zato su Stanko i Zoća stavljenji na veoma težak zadatak. Oni su veoma gladni, a sa tom glađu se jedva bore. Ne smeju da pokažu svoju slabost, niti žele jedan drugome da otkruju koliko su gladni i da bi rado pojeli svoju kašiku kajmaka. Naravno, deluju veoma ponositi, izdržljivi i hrabri, a umiru od gladi. Čak i Stanko, koji uporno prekorava Zoću da nije izdržljiv i da neprestano gleda u kajmak, bori se sa sobom i samo glumi da je jak. Njihovo pitanje je – kako postupiti, da se pritom ne izneveri četa i ujedno utoli glad.
Sve je podređno njihovoj granici izdržljivosti i unutrašnje borbe. Ujedno, njima je važno da ne ispadnu slabići jedan kod drugog. Zato su njihovi razgovori puni prekora, pravdanja da nisu gladni, i komentarisanja bilo čega što će skrenuti pažnju s kajmaka. Trenutak kada mesec obasjava bakrač sa kajmakom, na kome kajmak svetluca, za Stanka i Zoću je vrlo težak. Trude se da ne vide to, da ga sakriju negde, da ubrzaju put do čete, ali njihova potreba je mnogo jača. To je duševna borba između morala i poštenja nasuprot fiziološke potrebe. U takvim situacijama junaci preispituju ne samo svoju snagu i izdržljivost, nego i moral – da li su oni zaista junaci, da li su hrabri, odgovorni, vredi li njijov život naspram časti. Izazov pred kojim su se našli treba da oslika njih kao ljude.
Međutim, koliko su taj izazov i morlane vrednosti vredne ako one dovedu do kraja jednog života. Verovatno da i nisu tako vredne, ali vreme i načela koja su pozadina Zoćine i Stankove borbe, govore drugačije. Zato Zoća postaje žrtva tih načela. On umire od posledica gladi i slabosti, ali svoju zasluženu kašiku kajmaka ipak nije pojeo. Time je žrtvovao svoj život zbog časti i dostojanstva. Stanko se kolebao, do trenutka kad je želeo da nagovori Zoću da uzmu kašiku kajmaka pre nego što stignu u četu. Međutim, bilo je kasno. Zoća je već bio mrtav.
Ovo je pripovetka o unutrašnjim nemirima i borbama, koja je nekada mnogo teža od borbe protiv neprijatelja. Određni istorijski trenutak, u kome se čovek našao, odvodi ga u razna preispotivanja, nespokojstva, kolebanja i sumnje, gde se zarad moralnih vrednosti često gubi život.