Na našem blogu mogli ste se susresti s pričama i pesmama Ranka Pavlovića, a njegovih priloga ubuduće biće još više, pa zato želimo da vas malo bolje upoznamo s ovim književnikom.
On živi i stvara u Banjaluci, u Republici Srpskoj. Piše poeziju, prozu i dramske tekstove, za odrasle i za decu. Bavi se književnom kritikom i esejistikom. Pored četrdesetak knjiga za odrasle (zbirke pesama, pripovedaka, eseja, romana), za najmlađe objavio je osamnaest zbirki priča, šest zbirki pesama, jedan roman i nekoliko slikovnica. Pozorišta za decu izvela su desetak njegovih dramskih tekstova i emitovano je petnaestak radio-igara za mlade ovog autora.
Objavljena su njegova Izabrana djela. Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pesme i pripovetke prevođene su na više svetskih jezika. Nagrađivan je značajnim priznanjima za književnost, među kojima su i nagrade Kočićeva, „Skender Kulenović“, „Laza Kostić“, „Gordana Todorović“, više puta nagrada za knjigu godine, zatim nagrade za književnst za decu „Stanko Rakita“, „Gordana Brajović“, “Mali princ”, “Princ dečjeg carstva” i druge. Dodeljene su mu povelje Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske za životno delo, zatim Nagrada Akademije Ivo Andrić u Beogradu takođe za životno delo. Bio je nominovan za najprestižniju svetsku nagradu za književnost za decu “Astrid Lindgren”.
Kako se postaje pisac za decu?
– Treba voleti književnost i treba mnogo čitati, uvek dobre i lepe knjige. Kao osnovac sve pesme i priče u čitankama pročitao sam ni sam ne znam po koliko puta, zatim sam iz biblioteke u Tesliću, gde sam završio više razrede osnovne škole, gotovo svakodnevno uzimao nove knjige, tako da je bibliotekar hteo da se uveri da li ih čitam i tražio da mu ispričam šta u njima piše. Kako tada, tako i danas. Teško stižem do kreveta od knjiga koje sam pripremio za čitanje… Čitajući kao osnovac, počeo sam i sam da pišem pesme i kraće prozne sastave i da ih objavljujem u tadašnjim listovima za mlade. Svoju prvu zbirku pesama objavio sam kad sam bio učenik četvrtog razreda učiteljske škole i o njoj je napisano više pohvalnih prikaza širom tadašnje Jugoslavije.
Kakvu ulogu u stvaranju umetničkog dela igra talenat?
– Talenat i radoznalost imaju veliku ulogu, ali bez rada, čitanja, praćenja savremene i klasične naše i svetske književnosti nikako ne možemo računati na to da ćemo postati pisci, naročito ne pisci kojima će čitalac verovati.
Kako je to živeti životom pisca i da li stvaralašto oduzima previše vremena?
– Svaki oblik stvaralaštva, pa samim tim i pisanje, zahteva dosta rada. Samo, to nije težak rad, nego onaj koji pruža veliko zadovoljstvo, rad koji vas ispunava i osvežava. Ako, recimo, pisac piše prozno delo, on mora od mnoštva događaja stvoriti jednu priču koja mora biti uverljiva, da čitalac stekne utisak da se to dogodilo, baš tako kako je opisano. Zatim mora od mnoštva likova koje poznaje stvoriti svoje literarne junake, pa ambijent u kome će se radnja odvijati. Ako piše pesmu, mora duboko “zaviriti” u svoja osećanja, mora u mislima “reprodukovati” doživljene slike, mora od njih stvoriti nove… Ako piše za decu, onda je neohodno da se vrati u svoje detinjstvo, da u sebi oseti dečju dušu i da iz nje peva ili priča. A sve to, ponavljam, pruža veliko zadovoljstvo.
Često ste među decom. Koliko su devojčice i dečaci podsticajni slušaoci i zahvalna čitalačka publika?
– Da se poslužim onom čuvenom mišlju našeg nobelovca Ive Andrića da se čovek nikada ne može nagledati ljudskih lica, reći ću da ništa tako ne inspiriše, podstiče na pisanje, otvara nove teme, kao dečja nasmejana lica. Često sam na književnim manifestacija na kojima su osnovci publika, neretko sam i u školama, pa kad pisca zapljusne takva radoznalost, kad vidi te silne osmehe, kad se pred njim stvori šuma podignutih ruku i zabruji mnoštvo interesantnih pitanja, poželi da što pre sedne za svoj radni sto i piše novu pesmu, priču, roman, dramu…
Sad kada smo malo bolje upoznali književnika Ranka Pavlovića, trebalo bi da ga i poslušamo i da tablete, video-igrice i mobilne telefone bar sat-dva dnevno zamenimo knjigama, jer one su nam, kao što je davno rečeno, veliki prijatelji. Ukoliko i sami želite da pođete putem stvaralaštva, knjigu u šake, čitajte i pišite i slobodno uživajte u tome.
Za kraj vam poklanjamo jednu predivnu pesmu Ranka Pavlovića, književnika koji se gotovo ceo svoj život družio sa knjigama.
Samo za Janu – Ranko Pavlović
Napiši pjesmu samo za mene,
jednog mi jutra došapnu Jana.
Neka joj strofe budu rumene,
stihovi plavet vedroga dana.
Neka kroz pjesmu potok žubori,
svuda da sipi prah mjesečine.
Zečevi neka trče po gori,
ptice cvrkutom lјube visine.
Bisernu rosu u pjesmu dodaj,
svježinu jutra, gugut grlice,
pregršt zvijezda s modroga svoda,
radost što krasi dječije lice.
Nek se u pjesmi maslačak žuti
i nek nad sobom sunčan krov ima.
Biće to kuća, najlјepša, slutim,
sa mnogo svjetla u zidovima.
Za dobru pjesmu ne treba više,
dovolјno joj je to, otprilike.
U nju ću da se krijem od kiše,
ponekad i od matematike.
