Početna U svetu knjiga Poučne priče Koliko zemlje treba čovek – Lav Tolstoj

Koliko zemlje treba čovek – Lav Tolstoj

904
0
PODELI

Neki čovek je bio veoma bogat. Imao je ogromno seosko imanje. Na njivama mu se talasala pšenica, po livadama šarenela i zelenela mirisna trava, u nebo upirala gora pod gustim šumama. Kud god pogleda sve puno; bogatstvo, silno bogatstvo. Prepuni golemi ambari i koševi, torovi i staje.

Ali niko na ovom svetu nije sit, a kamoli presit. Svakome je malo ono što ima. Jednom izdaleka dođe neki putnik i ispriča kako je u jednoj dalekoj kneževini video mnogo napuštene zemlje, koju je moguće kupiti za malo novaca.

Čuvši putnikovu priču, krene bogataš na daleki put u nepoznatu kneževinu da kupi imanje. Stigne srećno tamo i javi se knezu koji je vladao nekakvim pastirskim i stočarskim a ne zemljoradničkim narodom.

Stupivši pred kneza, on reče: – Čuo sam da se u ovoj zemlji može kupiti zemlje koliko ko hoće. Došao sam da to učinim i nastanim se među vama. Zemlju ću obrađivati da rađa vinova loza i žito. Biću srećan i ja i vi, samo mi treba mnogo zemlje. Stvoriću ovde raj.

-Dobro, dobro! Možeš da kupiš koliko hoćeš – odgovori mu knez.

– A koja je cena? – zapita gazda.

– Mi prodajemo na dan; koliko obiđeš za dan, toliko je tvoje, a cena za dan je tri hiljade novčića. Samo da ti kažem još i ovo: novac ćeš dati, pa ako se za dan ne vratiš na mesto sa koga si pošao, on ti propada, objasnio je knez.

– A kako ćemo znati koliko sam obišao?

– Lepo. Ponesi budak pa gde hoćeš kopaj jame. Posle ćemo plugom izvući brazde između njih. Obilazi koliko hoćeš, samo da si do zalaska sunca na mestu odakle si pošao. Koliko god obiđeš – tvoje je.

Složiše se da se nađu sutra, pre izlaska sunca.

Dođe i noć. Leže i gazda u meke dušeke, ali nikako oka da sklopi.

– Za dan ću im zahvatiti pola atara – razmišlja on – pa ću pedeset hektara uzorati, na drugom delu držaću stoku, a lošiju zemlju ću prodati.

Kada nebo poče da se rumeni od istoka, svi su bili na brežuljku. Knez pokaza gazdi rukom:

– Eto ti, sve je naše dokle god ti oko dopire.

Raspali se gazda od nenasite želje: zemlja ravna kao dlan, crna kao ugalj, a trava ižđikala čoveku do grla. Knez skide sa glave lisičju šubaru pa je stavi na zemlju.

– Evo, neka ti je ovo meta. Odavde pođi, ovamo se vrati; koliko obiđeš, toliko je tvoje.

Gazda položi novac na šubaru, skide gunj, priteže pojas, stavi pod mišku zavežljaj s hlebom, uze tikvicu s vodom i zabaci budak na rame. Pomoli se sunce i on mu pođe u susret. Pošao je ni lagano ni brzo. Kad odmakne, iskopa jamicu,  pa pođe dalje. Sad poče malo i da brza. Kad dobro odmače, iskopa i drugu jamicu.

Osvrte se da vidi koliko je odmakao i učini mu se da je prilično. Poče već da se znoji. Pogleda u sunce i pomisli: – Tek je doručak. Još je rano da se vraćam. Ima vremena do mraka. Hajde da odmaknem još ovoliko pa ću onda poći na levo. Zemlja je sve bolja.

Pođe malo. Osvrte se brežuljak se jedva vidi, a narod kao mravi.

– E, dosta sam zagrabio – pomisli gazda. Grlo mi se osušilo, baš sam ožedneo. Stade, iskopa jamicu, prekrsti dva ivera, napi se vode i pođe na levo. Išao je, išao, a sunce već upeče. Podne je. – Treba se malo odmoriti, pomisli, okrepi se malo hlebom, napi vode pa pođe. Pređe poprilično, i baš kada je hteo da skrene na levo, pade mu u oči lepa dolinica. – Ovo je kao stvoreno za lan. To se ne ostavlja. Obiđe i tu dolinicu, iskopa jamice pa savi na levo. Pogleda prema brežuljku. – Oho! Daleko sam zagrabio! – pomisli i pođe brže. Sunce je već krenulo ka zapadu. – E, sad moram prečicom. A i šta će mi ovoliko zemlje, misli on pa na brzinu iskopa jamicu i pođe ka brežuljku.

Ide gazda; oznojio se, noge mu klecaju, ali ne staje. Boji se: neće stići do mraka. Sunce ne čeka. Do mete daleko, a sunce samo što nije zašlo. Ide on, ide, pa počne da trči. Zbacio sa sebe košulju, cipele, tikvicu, pa i kapu sa glave, a zadržao samo budak.

-Ah! Suviše sam se polakomio! Ode sve do vraga, jer do mraka ne mogu stići pa da imam krila. Tako misli gazda i juri kao da ga neko goni. Jedva diše, da umre od iscrpljenosti, ali opet pomisli: – Zar sad da stanem kad sam toliko prejurio. Nisam valjda lud!

Pribra svu snagu i dojuri sasvim blizu cilju. Oni na brežuljku viču. On juri što brže može, ali sunce – još samo pedalj, pa da zađe. Oni s brežuljka mu mašu rukama, požuruju ga. On već vidi šubaru i novac u njoj, vidi kneza koji sedi i pomisli: – Imaću mnogo zemlje, ali da li mi je Bog odredio da živim na njoj? Oh, šta uradih? Neću stići.

Dotrča već pod brdo. Sunce zalazi jednim krajem. – Propade mi sva muka, jauknu gazda i htede da stane. Ali mu oni s brega viču.- Meni je sunce zašlo, a njima gore nije – pomisli gazda pa ustrča, dohvati rukama kapu i pade na zemlju.

– Bravo junače! Zemlja je tvoja! – viknu knez. Ali gazda beše mrtav. Njegovim budakom mu iskopaše raku, koliko je zahvatilo zemlje od tabana do temena, i zakopaše ga.

 

OSTAVITE ODGOVOR