Početna U svetu knjiga Dečije priče „KOLUMBAR” – Dino Bucati

„KOLUMBAR” – Dino Bucati

262
0
PODELI
kolumbar

Dobrica Erić je napisao da svako dete ma svog „čudesnog svica”, Mika Antić je pevao o plavoj zvezdi – dečjim željama i sreći… Italijanski pisac Dino Bucati takođe je pisao o dečjoj radoznalosti i o čovekovoj potrazi za srećom. Čitajući priču koja je pred tobom saznaćeš kada i na koji način se dečak Stefano Roj susreo sa svojom sudbinom…

 „KOLUMBAR”, Dino Bucati

Kada je Stefano Roi napunio dvanaest godina, zatražio je kao poklon od svog oca, pomorskog kapetana i vlasnika jednog lepog jedrenjaka, da ga povede sa sobom na brod.

„Kada budem veliki”, rekao je, „želim da plovim morem kao ti. I upravljaću još većim i lepšim brodovima nego što je tvoj.”

„Bog te blagoslovio, sine”, odgovorio je otac. I kako je baš tog dana njegov brod trebalo da isplovi, poveo je dečaka sa sobom.

Bio je divan sunčan dan; more je bilo mirno. Stefano, koji nikad nije bio na brodu, srećan, muvao se po palubi, diveći se komplikovanim manevrima jedara. I postavljao je sva moguća pitanja mornarima koji su mu, osmehujući se, davali sva objašnjenja.

Kada je stigao na krmu, dečak je zastao i počeo radoznalo da posmatra nešto što se povremeno pojavljivalo na površini, na udaljenosti od dvesta-trista metara iza broda.

Mada je brod već leteo, nošen veličanstvenim vetrom, on je stalno držao istu udaljenost. I, mada on nije shvatio šta je to, imalo je u sebi nečeg neobjašnjivog što ga je bezmerno privlačilo.

Otac, ne videvši više Stefana na palubi, i pošto ga je uzalud glasno dozivao, sišao je sa kapetanskog mesta i pošao da ga potraži.

„Stefano, šta si se tu ukipio?” upitao ga je našavši ga najzad na krmi, kako stoji i netremice gleda u talase.

„Tata, dođi ovamo da vidiš.”

Otac je dosao i pogledao u pravcu koji je dečak pokazivao, ali nije uspeo ništa da vidi.

„Tamo je nešto tamno što se povremeno pojavljuje iz talasa”, rekao je, „i ide za nama.”

„Mada mi je već četrdeset godina”, rekao je otac, „verujem da imam još dobre oči. Ali ne vidim baš ništa.”

Pošto je sin insistirao, pošao je da uzme dvogled i njime počeo da gleda površinu mora. Stefano ga je video kako bledi.

„Šta je to, zašto to lice?”

„Oh, nije trebalo da te slušam”, uzviknuo je kapetan. „Sad se plašim za tebe. To što ti vidiš kako izranja iz vode i prati nas nije stvar. To je kolumbar. To je riba koje se mornari plaše više od svih, u svim morima sveta. To je užasna i tajanstvena ajkula, lukavija od čoveka. Iz razloga koje možda niko nikad neće saznati, on bira svoju žrtvu i kad je izabere prati je godinama i godinama, ceo život, sve dok ne uspe da je proždere. A čudno je ovo: niko ne uspe da ga vidi osim same žrtve i osoba njene krvi.”

„Nije li to bajka?”

„Nije. Ja ga do sad nikad nisam video. Ali po opisima, koje sam toliko puta slušao, odmah sam ga prepoznao. Ta njuška bizona, ta usta koja se stalno otvaraju i zatvaraju, ti užasni zubi. Stefano, nema sumnje, na žalost, kolumbar je izabrao tebe i dokle god budeš plovio morima neće ti dati mira. Slušaj me, sad ćemo se odmah vratiti na kopno i ti ćeš se iskrcati i nikada se više nećeš odvajati od obale, ni za šta na svetu. Moraš mi to obećati. Zanat mornara nije za tebe, sine. Moraš se pomiriti s tim. Uostalom, i na kopnu ćeš moći da se obogatiš.”

Rekavši to, odmah je rekao da se promeni pravac, vratio ga je u luku i, uz izgovor da mu je iznenada pozlilo, iskrcao sina. Zatim je isplovio bez njega.

Duboko uznemiren, dečak je ostao na obali dok se i poslednji vrh jarbola nije izgubio iza horizonta. Odatle, s keja koji je zatvarao luku, more je ostalo potpuno pusto. Ali, izoštrivši pogled, Stefano je uspeo da primeti crnu tačkicu koja je na mahove izranjala iz vode: „svog” kolumbara, koji je lagano krstario gore-dole, tvrdoglavo rešen da ga čeka.

*

Od toga dana dečaka su na sve načine odvraćali od želje za morem. Otac ga je poslao da studira u jednom gradu u unutrašnjosti, na stotine kolometara daleko. I izvesno vreme, zabavljen novom sredinom, Stefano nije više mislio na morsko čudovište. Međutim, za letnji raspust se vratio kući i odmah, čim je imao slobodan trenutak, požurio je na obalu, radi neke vrste kontrole, mada je u osnovi to smatrao izlišnim. Posle toliko vremena kolumbar je, čak i da je priča koju je otac ispričao istinita, sigurno odustao od opsade.

Ali Stefano je ostao zapanjen, srce mu je ludo tuklo. Na udaljenosti od dvesta-trista metara od keja, na pučini, čudna riba plivala je gore-dole, lagano, s vremena na vreme podižući njušku iz vode i gledajući prema kopnu, kao da gotovo sa strepnjom gleda hoće li Stefano Roi već jednom stići.

Tako je pomisao na to neprijateljsko stvorenje, koje ga čeka danju i noću, postalo Stefanova tajna opsesija. I u dalekom gradu mu se dešavalo da se noću probudi uznemiren. On je bio na sigurnom, da, stotine kilometara delilo ga je od kolumbara. Ipak, on je znao da ga, preko planina, preko šuma i dolina, ajkula čeka. I, čak da se preseli u najdalji kontinent, opet bi se kolumbar namestio na najbližu površinu mora, s onom neumoljivom upornošću koju imaju oruđa sudbine.

Stefano, koji je bio ozbiljan dečak željan znanja, uspešno je nastavio da uči, i čim je postao čovek, našao je dostojanstveno i dobro plaćeno nameštenje u jednom preduzeću u tom gradu. U međuvremenu, otac mu se razboleo i umro, udovica je prodala njegov veličanstveni jedrenjak i sin je postao naslednik priličnog bogatstva. Posao, prijateljstva, zabave, prve ljubavi: Stefano je već imao svoj život, ali, uprkos tome, pomisao na kolumbara opsedala ga je kao zloslutna, a ipak privlačna opsena; i, kako su dani prolazili, umesto da nestane, činilo se da postaje sve upornija.

Velika su zadovoljstva jednog života ispunjenog radom, udobnog i mirnog, ali još veća je privlačnost ponora. Stefano je imao svega dvadeset i dve godine kada se, pozdravivši se sa prijateljima iz grada, i napustivši nameštenje, vratio u rodni grad i saopštio majci svoju čvrstu nameru da se prihvati očevog zanata. Žena, kojoj Stefano nikada ni reč nije rekao o tajanstvenoj ajkuli, radosno je prihvatila njegovu odluku. To što je njen sin napustio more i pošao u grad uvek joj se, duboko u srcu, činilo kao izdaja porodične tradicije.

I Stefano je počeo da plovi, pokazujući velike mornarske kvalitete, otpornost prema naporima, neustrašiv duh. Plovio je, plovio, a iza njegovog broda, danju i noću, po mirnom moru i po oluji, plivao je kolumbar. On je znao da je to njegovo prokletstvo i njegova osuda, ali baš zbog toga, možda, nije nalazio snage da ga se otrgne. I niko na brodu nije primećivao cudoviste, osim njega.

„Zar ne vidite ništa tamo?”, upitao bi s vremena na vreme svoje drugove, pokazujući trag broda.

„Ne, ne vidimo baš ništa, zašto?”

„Ne znam, učinilo mi se..”

„Da nisi možda video kolumbara”, govorili su oni, smejući se i kucajući u drvo.

„Zašto se smejete? Zašto kucate u drvo?”

„Zato što je kolumbar zverka koja ne oprašta. I ako bi počeo da prati ovaj brod, značilo bi da je jedan od nas izgubljen.”

Ali Stefano nije popuštao. Neprekidna pretnja, koja ga je progonila, kao da je umnogostručila njegovu volju, njegovu strast prema moru, njegovu smelost u časovima borbe i opasnosti.

S novcem koji mu je otac ostavio, kada je osetio da je ovladao zanatom, kupio je sa jednim ortakom mali teretni parobrod, a zatim je postao njegov jedini naslednik i posle serije srećnih ekspedicija, mogao je kasije kupiti pravi trgovački brod, približavajući se sve ambicioznijim ciljevima. Ali uspesi i milioni nisu mogli da iz njegove duše uklone stalnu opsednutost; niti je ikad, s druge strane, došao u iskušenje da proda svoj brod i povuče se na kopno da bi preduzeo drukčije poduhvate.

Ploviti, ploviti, bila je njegova jedina misao. Čim bi, posle dugih putovanja, kročio na kopno u nekoj luci, odmah bi ga spopadalo nestrpljenje da ponovo isplovi. Znao je da je napolju kolumbar koji ga čeka i da je kolumbar sinonim za propast. Ništa. Neukrotivi impuls vukao ga je bez predaha, iz okeana u okean.

*

Sve dok iznenada Stefano jednog dana nije primetio da je postao starac, veoma star; i niko oko njega nije umeo da objasni zašto on, kad je već tako bogat, najzad ne napusti prokleti život na moru. Star i gorko nesrećan, jer je ceo život bio utrošen na to ludačko bežanje morima, da bi pobegao od neprijatelja. Ali veća od radosti udobnog i mirnog života za njega je uvek bila privlačnost ponora.

I jedne večeri, dok je njegov veličanstveni brod bio usidren na pučini ispred luke u kojoj je rođen, osetio je da je blizu smrti. Pozvao je tada drugog oficira, u koga je imao veliko poverenje, i molio ga da se ne protivi onome što  se sprema da uradi. Drugi oficir se zakleo u svoju čast.

Pošto se tako osigurao, Stefano je drugom oficiru, koji ga je zaprepašćeno slušao, otkrio priču o kolumbaru, koji ga je neprestano uzalud proganjao blizu pedeset godina.

„Pratio me s kraja na kraj sveta”, rekao je, „s vernošću koju ni najplemenitiji prijatelj ne bi mogao da pokaže. Sada sam ja na samrti. I on je sad sigurno užasno star i umoran. Ne mogu ga izdati.”

Rekavši to, oprostio se, spustio u more čamac i seo u njega, pošto je zatražio da mu daju jedan harpun.

„Sada mu idem u susret”, objavio je, „ne bi bilo lepo da ga razočaram. Ali boriću se svojim poslednjim snagama.”

Umornim zamasima vesla udaljio se od broda. Oficiri i mornari videli su ga kako nestaje tamo, na mirnom moru, uvijen u senke noći. Na nebu je blistao mesečev srp.

Nije morao mnogo da se trudi. Iznenada, užasna njuška kolumbara izronila je pored čamca.

„Evo me tebi, najzad”, rekao je Stefano. „Sada je red na nas dvojicu.!” I, sakupivši preostalu energiju, podigao je harpun da udari.

„Uh”, zajecao je preklinjućim glasom kolumbar, „koliko je bio dug put da te nađem. I ja sam mrtav umoran. Koliko si me terao da plivam. A ti si bežao, bežao. I nikada nisi ništa shvatio.”

I ajkula je isplazila jezik pružajući starom kapetanu malu fosforescentnu kuglu.

Stefano ju je uzeo u ruku i pogledao. Bio je to biser ogromnih dimenzija. I on je prepoznao famozni Morski biser koji, onome ko ga poseduje, daje sreću, ljubav i duševni mir. Ali sad je već bilo kasno.

„Avaj!”, rekao je tužno odmahujući glavom, „kako je sve pogrešno. Ja sam uspeo da osudim svoj život: i uništio sam tvoj.”

„Zbogom, jadni čoveče”, odgovorio je kolumbar. I zauvek uronio u crne vode.

Dva meseca kasnije voda je izbacila jedan mali čamac na neki strmi grben. Primetili su ga neki ribari koji su mu radoznalo prišli. Na čamcu je, još u sedećem položaju, bio beli kostur, a košticama prstiju stezao je mali okrugli kamen.

Kolumbar je riba velikih dimenzija, užasno ju je videti i veoma je retka. Zavisno od mora i ljudi koji žive na njihovim obalama zovu ga jos kolomber, kolombre, kahlubra, kalonga, kalu-balu, kalung-gra. Začudo, naturalisti ga uopšte ne pominju. Neki čak tvrde da i ne postoji.

Dino Bucati je poznati italijanski pisac za decu, slikar i novinar. Njegov najpoznatiji roman je „Tatarska pustinja”. Pored romana pisao je kratke priče, a najbolje od njih sabrane su u zbirku „Prodavnica tajni”.

 

OSTAVITE ODGOVOR