„Kroz mećavu” je jedna od najpoznatijih pripovetki Petra Kočića. U njoj je na umetnički način prikazana iskonska veza između čoveka i prirode.
Dok sa jedne strane zimski pejzaži dostižu vrhunac svoje lepote, istovremeno su surovi i kobni za seljaka Relju i njegovog sinovca, koji se nalaze nasuprot njima.
U nastavku teksta sledi analiza pripovetke „Kroz mećavu”. Naša preporuka je da delo pročitate i interpretirate ga na osnovu ličnog doživljaja.
O autoru
Petar Kočić je rođen 1877. godine u Stričićima kod Banja Luke. Još u ranim školskim danima, kada je kao učenik četvrtog razreda gimnazije isteran iz škole, došao je do izražaja njegov buntovni, ali i borbeni karakter. Oni će ga kasnije pratiti kao glavni izvor težnje da se izbori sa nepravdom i ugnjetavanjem porobljenog naroda. U njegovoj ličnosti sjedinili su se vatreni politički govorvnik, publicista koji je oštro osuđivao tiraniju austrougarske okupatorske vlasti i posvećeni književnik koji je bodrio narod i ulivao im veru u srećnije dane.
Zbog svoje borbenosti i temperamentne ličnosti, Petar Kočić je često izbacivan iz službe, hapšen i osuđivan. Život je završio 1916. godine u duševnoj bolnici i to u okupiranom Beogradu.
Negde pred smrt Kočić je rezignirano rekao: „U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme i umrijeh”.
Ipak, to ga nije sprečilo da u književnosti ostavi značajan trag i stvori dela originalne sadržine i velike vrednosti. Najpoznatija dela su drama „Jazavac pred sudom”, kao i pripovetke „Kroz mećavu”, „Kroz maglu”, „Kroz svetlost”, „Mračajski proto”, „Mrguda”, „Vukov gaj” i ostale.
„Kroz mećavu” – tema, motivi, fabula
U naslovu pripovetke Kroz mećavu može se primetiti kako je u prvi plan stavljen značaj prirode, te je ona i glavni motiv u pripoveci. Ona je predstavljena na umetnički način, kroz detaljne opise zimskih pejzaža, koji se neprestano smenjuju i gradacijski rastu. Jasno je da čovek bez prirode ne može, jer postoji jaka i neraskidiva veza između njih. Iako je priroda nekada ćudljiva, divlja i surova u svojoj lepoti čovek joj se iznova divi, opstaje u njoj, a čak se i bori protiv nje, ako je to potrebno. Kroz mećavu je pripovetka čija tema govori upravo o jednoj takvoj vezi – o vezi surove zimske idile i njenom kobnom uticaju na dva nedužna života.
Fabula u pripoveci je veoma isprekidana, te je konkretnih dešavanja malo. Naime, Relja Knežević je sa sinovcem Vujom došao u grad kako bi prodao kravu i kupio sveće za sutrašnje Zadušnice. Kako bi ispoštovao običaje koje vera nalaže on je spreman da izgubi i ono malo što mu je ostalo. Međutim, nije mogao da proda kravu, te se sa sinovcem vraća natrag u selo. Za Relju je put bio veoma dug, a dodatno su ga otežavale kako njegove pesimistične misli, tako i vremenske prilike koje su slutile loš kraj. S prvim snežnim pahuljama počelo je i da se smrkava. Očajan Relja prepustio se mislima i sećanjima kako je nekada živeo i ko je bio, koliku je porodicu imao i kolikim je bogatstvom raspolagao. Onda je sve to nestalo i on se našao u teškoj životnoj poziciji, kao siromah bez ičeg i ikoga. Reljine misli kat-kad prekidaju snežne pahulje, koje postepeno od idilične atmosfere grade surov i rušilački ambijent u kome će Relja i njegov sinovac Vuja stradati.
Odnos prirode i čoveka na primeru pripovetke „Kroz mećavu”
Iako smo rekli da je veza čoveka i prirode neraskidiva, ona može biti prikazana najrazličitijim odnosima. U pripoveci Kroz mećavu, taj odnos je rušilački. Naime, Relja i Vuja dok idu ka selu ni ne slute da će osetiti divlju snagu prirode i da će od nje stradati. Jasno je da je zima počela i da je ona suva i oštra, da grize i ujeda. Sa njom počele su da provejavaju i prve pahulje snega, koje samo prividno ne nagoveštavaju ništa loše.
Onda su postepeno bivale sve jače, kao da su „ljuto” i „na silu” padale. Zalazeći u planinski deo koji je trebalo preći da bi se stiglo do sela, sneg je postajao gušći, suroviji, a Relja i Vuja su počeli da se bore i sa snežnim nametima koji su padali sa visokih omorika. Čitav prizor postao je neizvestan, jeziv, sudbonostan za likove. Neočekivano, od sasvim običnog snega nastupila je jaka i bučna mećava, koja je u pripoveci opisana sledećim rečima: Najednom se nenadano zadrmaše u vrhovima jele i omorike jače, silnije, a jaka se i bučna mećava diže, kao da se cela planina iz temelja potrese i Putevi su bili zameteni, nigdje prtine…, a bura neprekidno besni i urla.
Hvatajući se u koštac sa surovom prirodom, Relja neprestano brine za sinovca Vuju i njegov život. Pitanjima: Ideš li rode, Je li ti studeno, ujedno pokušava da ga ohrabri i proveri da li nejaki dečak uspeva da se nosi sa mećavom. Na kraju sliku zimskog pejzaža i planinskog noćnog zastrašujućeg ambijenta upotpunjuju Reljina ljubav i briga prema Vuji. On skida sa sebe odeću i umotava dečaka kako ne bi dobio promrzline. Uprkos svemu, mećava će nadjačati njihovu snagu i oni snažno zagrljeni umiru u planini.
Ko na kraju pobeđuje – priroda ili čovek?
U ovoj pripoveci priroda je prikazana kroz zimski pejzaž koji dostiže svoju divlju i razoritu snagu. Posledice te snage osetili su upravo Relja i njegov sinovac Vuja. Možda bi neko rekao da je na kraju pobedila priroda, jer su njenim delovanjem ugašena dva nedužna života. Međutim, ovde se valja zapitati i dobro razmisliti. Nekada su čovekovo žrtvovanje i trud, makar ga oni odveli u propast, ipak čin moralne pobede.
U ovom slučaju to se može može reći za Relju. Iako je znao da će prodajom krave ostati potpuno siromašan ipak je odlučio da je proda. Cilj prodaje bio je da zaradi novac za sveće i da na Zadušnicama poseti grobove bližnjih i obavi običaj onako kako dolikuje. Dakle, on je neko ko u sadašnjosti ima samo sinovca, siromašnu kuću i jednu kravu i ko je spreman da sve to žrtvuje za ljubav i sećanje na ono što je nekada imao. Gord, bistrouman, plemenit i borben, osetljiv i napaćen čovek – kroz te osobine je P. Kočić želeo da prikaže seljaka njegovog vremena. Našao je pogodnu ulogu Relje, smestivši ga u nezavidan položaj i neizvestan odnos sa prirodom. Bez obzira što na kraju umire, ovaj seljak je neko ko činom žrtvovanja i borbe, kao i plemenitim i saosećajnim odnosom prema nejakom dečaku pobeđuje u moralnom smislu.
Prikazivanje zimskog pejzaža
U pripoveci Kroz mećavu zimski pejzaž je lirska nit koja narušava fabulu i slabi njeno prisustvo. Važno je napomenuti da pejzaž ne iskazuje stanje mirovanja, već ukazuje na dešavanje u prirodi koje neprestano raste i povećava svoj intenzitet.
To se postiže upotrebom određenih glagola čija značenja upućuju na dinamiku: stegla (zima), bije, prži, ujeda, huji, šuštao je, škripeći, bijesni, urla… Da bi se postigla razorita snaga mećave, koriste se i epiteti: suva, oštra, jeziva, bučna, jaka… Upotrebom gradacije prikazane su pomene u prirodi. Na početku sve ukazuju na hladnu i oštru zimu, a zatim pojava prvih paljuha sve pretvara u jaku i pogubnu mećavu.
