Pred vama se nalazi analiza pesme Desanke Maksimović, “Krvava bajka”, pesme koja će zauvek ostati spomenik najvećeg stradanja u istoriji srpskog naroda. Ova analiza vam veoma dobro može poslužiti kao građa za pismeni sastav.
Krvava bajka, analiza
Kroz istoriju koja je zabeležila mnoge važne događaje i promene, najveću pažnju su oduvek privlačila osvajanja, teritorijalna širenja i nažalost, ratovi. Nijedan rat nije manje važan od drugog, a svaki simbolizuje stradanje, gubitak, zlo. Zato se ratovi ne zaboravljaju, jer dok postoji sećanje na njih, postojaća i težnja da se oni nikada ne ponove. Mnogi zločini i nemiri poslužili su kao potresna građa za veliki broj pesničkih, dramskih i pripovedačkih dela, ne samo u našoj nego i u evropskoj književnosti.
Jedna od najlepših pesama sa ratnom tematikom i sećanjem na zločin u Kragujevcu i Šumaricama, ali i na sva stradanja, pogotovo nedužnih, jeste pesma „Krvava bajka“, Desanke Maksimović. Već u samom naslovu imamo nagoveštaj sa se radi o vrlo potresnom i teškom događaju, užasnom i mučnom, krvavom događaju, koji je pritom tužan i bolan.
Bajka koju pesnikinja želi da nam ispriča po svemu sudeći je neverovatna, a opet opšteljudska. Važno je da se zločin dogodio, a zemlja u kojoj se on dogodio jeste „neka zemlja seljaka na brdovitom Balkanu“. Naravno da se podrazumeva da je to zemlja Srbija koju potresaju nemiri o kojima se peva. Zemlja hrabrih i nedužnih ljudi kakva je bila Srbija kroz istoriju, oduvek je nailazila na brojne neprijatelje, ali nikada se nije predala niti širila zlo kakvo je njoj činjeno. Sledeće što je važno jeste ozbiljnost i tragičnost događaja koji se u toj zemlji seljaka, običnih i skromnih ljudi dogodio – najveći zločin, zločin nad zločinima – „krvava bajka“, tj. masovno streljanje učenika – „čete đaka“, zajedno sa svojim profesorima. Još veća tragičnost je data u opisu tih đaka. Oni su deca, još uvek mali i čisti, dobrodušni i plemeniti, skromni i puni života. Njihov život je okupiran malim problemima i sitnim obavezama, a to su školski zadaci. Po svemu slični, poletni i naizgled srećni, nisu ni slutili da se u svoje učionice i klupe nikada više neće vratiti.
Iako su deca i treba da budu najsrećniji, njihova radost i bezbrižnost je samo trenutna. Zapravo, njihova vera u budućnost i ljudsku dobrotu prestaće onda kada iz škole sasvim mirno polaze na streljanje. Činilo se da imaju sve vreme ovog sveta, a zapravo nije bilo tako. Jedan naizgled običan dan biće poslednji u njihovim životima, a snovi i maštanja zauvek neostvareni. U tome i jeste najveća tragedija, jer su to bića pred kojima je život, vreme, prilike i šanse, treba toliko toga da prežive i urade, a njihovi životi se gase, manje su vredni naspram nekog zločina. Škola je bila njihovo utičite i zaklon od svih životnih problema, zla i pakosti. Tamo su sanjarili, družili se, upoznavali svet, verovali u sebe i u svoje ideale. Činilo se da im ništa ne može poremetiti tu harmoniju i radost života. Naravno, nesvesni svega što rat i zločini donose, i oni su zamišljali svaki detalj svoje budućnosti.
Nisu ni slutili da će biti junaci „krvave bajke“. Međutim, ono što je još zanimljivije jeste način na koji oni odlaze na streljanje. Iako su to još dečaci i devojčice, bez straha i panike, „uzeli se za ruke“ i „na streljanje pošli mirno“. Njihovo drugarstvo je simbolično prikazano kroz to držanje za ruke, jer oni čak i u smrt idu zajedno. Svoj život završavaju onako kako su i živeli – u svemu bliski, jednaki, složni, nepokolebljivi. Zato se čini da njima smrt nije ništa toliko strašno, jer su zajedno – pravi mali junaci.
Njihova pogibija ne samo da je bio strašan poraz i gubitak, nego i simbol zla, nešto što je uvek trebalo da ostane u svesti i sećanju, kako nikada više do te tragedije ne bi došlo. Desanka Maksimović inspirisana hrabrošću tih naivnih i bezgrešnih, a veoma hrabrih junaka, i s druge strane užasnuta nepravednim zločinom koji ih je zadesio, napisala je „Krvavu bajku“, kako bi ovi mali junaci živeli bar kroz sećanje i pesmu i da njihova tragična sudbina ne bude izbrisana u vremenu.
Krvava bajka – Desanka Maksimović
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.
