Bila dva goluba koja su bila tako dobri prijatelji da su se voleli skoro kao rođena braća. No jednome od njih dosadi da uvek sedi kod kuće pa mu pade na um luda misao da pođe na put u daleki svet. Onaj drugi golub mu reče:
„Šta si naumio? Zar hoćeš da se rastaneš od svoga brata? Rastanak će zadati najveći bol, ali ne tebi svirepi druže! Neka bi bar patnje, opasnosti i putne nevolje izmenile malo tvoju hrabrost. Pa bar da je nastupilo lepo vreme! Pričekaj da stignu prolećni vetrovi; zašto se žuriš? Jedan gavran je maločas predskazao da će neku pticu zadesiti nesreća. Ja ću neprestano misliti na opasnosti na koje možeš naići, na sokole i zamke. Teško meni! Govoriću: „Evo, sad pada kiša. Da li moj brat ima sve što želi, dobru večeru, dobro prenoćište i sve ostalo?““
Ove reči pokolebaše srce našega lakoumnoga putnika, ali radoznalost i njegova nemirna narav pobediše. On reče: „Nemoj plakati, brate! Za tri dana zadovoljiću ja svoju radoznalost i vratiću se ubrzo da ti potanko ispričam svoje doživljaje. Tako ću ti odagnati dosadu. Jer ko god je malo sveta video, malo može i da priča. Opisivanje moga putovanja pričiniće ti veliko zadovoljstvo. Govoriću: „Bio sam tamo i tamo, pa mi se dogodilo to i to.“ I tebi će se činiti da si sve to i sam, svojim očima video.“
Posle ovih reči oni se plačući rastadoše. Putnik se krete, no uskoro ga jedan oblak primora da potraži neko sklonište. U blizini je bilo samo jedno drvo, pa golub nastrada od oluje i pored lišća. Kada se razvedrilo, on pođe sav promrzao, pa osuši što je bolje mogao svoje pokislo perje. Na jednoj njivi on ugleda prosuto žito i pored njega jednog goluba. Njemu se prohte da jede žito, pa polete tamo, ali se uhvati u zamku koja je bila pokrivena mamcem. No, zamka je bila trula te je golub svojim krilima, nogama i kljunaom najzad prekide. Nekoliko pera ostade u njoj, ali ga je očekivala mnogo veća nesreća. Jedan oštrokandžasti kraguj vide našeg nesrećnika koji je vukao za sobom kanap i raskinutu zamku, te je ličio na odbeglog robijaša. Kraguj se baš ustremio da ga ščepa, kad sa visine jurnu jedan orao raširenih krila. Golub iskoristi sukob ovih dvaju razbojnika, pa odlete i spusti se pored jedne kolibe.
Sad je verovao da će se na tome završiti njegove nevolje, ali jedno razuzdano derle uze svoju praćku i teško rani nesrećnu pticu, koja poče da proklinje svoju radoznalost, pa vukući slomljeno krilo, polumrtva i upola hroma, vrati se najzad svome gnezdu. I tako se naša dva druga ponovo sastadoše. I nije se znalo ko je bio srećniji – putnik ili drug koji ga je čekao.
