Orao i sova
Orao i sova prestadoše da se svađaju, sklopiše prijateljstvo i naposletku se izljubiše. Pri tom se zakleše i zadadoše čvrstu veru da ubuduće neće jedan drugom proždirati decu.
„Znaš li ti kako izgledaju moja deca?“ – upita sova.
„Ne znam“ – odgovori orao.
„To nije dobro“ – nastavi tužno ptica. „I ja strahujem za njihov život, jer će biti pravo čudo ako ih sačuvam. Pošto si ti kralj svih ptica, ti se ne obazireš ni na šta, ni ti pitaš ko je ko. Teško mojim ptićima ako ti na njih naiđeš!“
„Onda mi opiši kako izgledaju“ – reče orao, „ili mi ih pokaži, pa ih neću dirnuti dok sam živ.“
A sova mu odgovori: „Moji ptići su divni, ljupki i lepši od svih drugih pilića. Po tome ćeš ih lako poznati, zato nemoj zaboraviti taj opis da nebi to bio uzrok njihove propasti.“
Posle nekog vremena sova izleže maldunce. No jedne večeri kada je otišla da traži hranu, naš orao ugleda slučajno u udubljenju jedne stene male, ružne ptiće, mrgodna i tužna lika i kreštava glasa.
„Ova deca ne mogu biti porod moje prijateljice, zato ću ih pojesti.“
A kako orao može mnogo da pojede, sova pri povratku u svoje gnezdo zateče samo nožice svojih malih mladunaca.
Ona tada otide bogovima i stade im se žaliti i preklinjati ih da kazne tog razbojnika koji je uzrok njene tuge.
Ali tada joj jedan od njih reče: „Za tu nesreću treba da optužiš samu sebe, ili onaj opšti zakon prirode koji nas tera da svoje mile i drage ulepšavamo i cenimo više nego druga bića. Zar se ti ne sećaš kako si onom orlu opisao svoju decu? A da li su ona i najmanje zaslužila takav opis?“
