Dva lovca kojima je novac bio veoma potreban, prodadoše svom susedu krznaru kožu jednog medveda koji je još bio živ, no koga će, rekoše oni, uskoro ubiti. Bio je to, po njihovom pričanju, kralj svih medveda, pa će trgovac pomoću njegove kože zaraditi čitavo bogatstvo. I najzimljivijim ljudima biće u njoj toplo, a njom će se moći postaviti zacelo dve bunde, a ne samo jedna. Oni su već mislili da je medved već njihov, ali medved nije bio istoga mišljenja. Ponudili su trgovcu da mu donesu njegovu kožu najdalje za dva dana, ugovorili cenu i pošli da traže medveda.
Posle nekog vremena naiđu na medveda koji je jurio pravo k njima. Kad ga lovci spaziše, prestraviše se. Nisu više mislili na zaključenu pogodbu; morali su je raskinuti. A o koristi koju bi imali od medveda, nijedan ne reče ni reči. Jedan od njih dvojice uspuza se na vrh jednoga drveta, a onaj drugi načini se hladan kao stena i leže potrbuške na zemlju; načinio se mrtav i zaustavio disanje, jer je ranije čuo kako ljudi pričaju da medved čak i kad je gladan ne dira mrtvo telo.
Medved, videći to telo što je ležalo na zemlji, pomisli da je ono bez života. No bojeći se prevare, poče da ga okreće i pretura, približi njušku i omirisa ga. “Ovo je lešina”, reče on. “Bolje da se udaljim odavde, jer već zaudara”. To reče te otide put obližnje šume. Tada onaj lovac sa drveta siđe na zemlju i pritrča svome drugu, pa mu reče da je srećan što je samo pretrpeo strah, a nije mu se ništa zlo dogodilo. “Samo”, dodade, “šta ćemo za njegovu kožu”? Zbilja ti je ono šaputao na uvo, kad ti se bio sasvim približio i obrtao te svojom šapom?” “Rekao mi je da ne treba prodavati kožu medveda koga još nismo ubili.”
