Živeo nekad jedan zemljoradnik, čestit i nadasve vredan čovek. Celoga života obrađivao je zemlju: orao, kopao, sejao i žnjeo, u radu je proveo čitav svoj vek. Kad je onemoćao, pozvao je svoja tri sina. On je njih od malih nogu učio zemljoradničkom poslu, nije se čak mogao ni požaliti na njihovu marljivost i trud, ali je ipak strahovao da ne krenu rđavim putem kad njega više ne bude.
Zato im reče:
„Sinovi moji, otkriću vam jednu tajnu. U zemlji koju sad ostavljam vama, a koju je meni ostavio moj otac, a njemu opet njegov – nalazi se zakopano blago. Niko ne zna tačno gde je, ali blago je tu. Zato nikako nemojte prodavati zemlju dok to blago ne pronađete, već svake jeseni ili svakog proleća preorite zemlju, prekopajte je, ne ostavljajte ni jedno jedino mesto neokopano. Ne nađete li blago, posejte pšenicu, kukuruz ili šta drugo, da oranje ne stoji prazno, pa dogodine opet… Neće proći suviše vremena, do blaga ćete sigurno doći.“
I umre starac a sinovi ga poslušaše, nadajući se velikom i lakom dobitku. Orali su, prekopavali, ali nikako da nađu zakopano blago, pa su sejali da oranje ne stoji golo. Tako jedne, tako druge godine, a zemlja je sve više rađala što su je oni više orali i kopali, donosila sve više plodova. Najzad shvatiše šta im je otac uistinu poručio svojim amanetom o blagu u zemlji.
Najstariji, koji je sad već imao i svoju decu, reče svom sinu:
Zapamti za se i reci svima,
prastara mudrost večito važi:
Blago je tamo gde rada ima,
van svoga truda ništa ne traži.
