Žan de Lafonten je bio francuski pesnik i basnopisac. Pisao je mnogo, ali su ga samo basne učinile slavnim. Pred vama je basna pod imenom „Majmun i mačak“, jedna od njegovih mnogobrojnih.
Majmun i mačak
Jednom su majmun i mačak živeli u kući gde im je bilo veoma dobro; domaćin ih nije terao ni da mnogo rade, ni da se velikim naporima izlažu. A oni su sačinjavali pravu razbojničku družinu jer se nikoga na svetu nisu bojali. Ako bi se u kući dogodila kakva krađa, ukućani nisu krivili susede, jer su znali da je majmun krao sve što bi nu pod ruku palo, a mačak je više obraćao pažnju na sir negoli na miševe.
Jednoga dana, ugleda majmun da je domaćin stavio kestenje u žar na ognjištu, pa odluči da se osladi malo. Ali, pošto je vrlo dobro znao da se do te poslastice vrlo teško dolazi ako ne ispečeš prste pa se obrati mačku:
– „Dodaj druže koji kesten“
Mačak nije znao koliko su kesteni vreli; nikad ih dotad nije ni video ni okusio, pa pruži šapu i grdno se opeče.
– „Mjao!“, ciknu. „Što ne govoriš da su vreli?“
– „Hajde, ne posustaj pred prvom preprekom“, reče majmun. „Ukusni su, isplati se malo muke, nije baš toliko strašno.“
– „Nije strašno tebi po mojim prstima“, odgovori mačak, ali je ipak i dalje vadi kestewe iz vatre, davao ga majmunu, pekao nesretnik svoje šape, no nadao se ipak dobrom zalogaju. Uto banu domaćin i kastendžije pobegoše na senik.
– „Daj da vidim zašto sam se mučio“, reče mačak. Ali kad okusi kesten, ispljunu ga: „Pa ovo ništa ne valja!“
Od tada majmun i mačak prestadoše da druguju; prijateljstvo među takvima i netraje dugo. Brzo se to s kestenjem pročulo i među ostalim životinjama u dvorištu, pa je petao koji je voleo pouke u stihu, rekao svojim pilićima:
Ko god hoće da se sladi – nek se sladi.
Al’ kestenje iz vatre – sam nek vadi!
