Pred vama su tri basne o zečevima koje je napisao Žan Lafonten, francuski pesnik i basnopisac. Svaka od njih nosi pouku, a na vama je, da je pronađete, zapamtite i primenite na svoj život ako je to moguće.
Zec i žabe
Jedan zec je razmišljao u svome skloništu, jer šta bi tu drugo i mogao činiti. Bio je vrlo potišten i tužan, jer ga je strah neprekidno mučio. Govorio je: „Zaista, plašljivci su veoma nesrećni! Oni ne mogu pojesti ni zalogaj hrane u slast; nikada nemaju niti jednog nepomućenog zadovoljstva; napadi stižu sa raznih strana. Tako i ja živim, jer mi ovaj prokleti strah ne dopušta ni da spavam drugačije semo otvorenih očiju. ’Pa izlečite se od toga’, rekla bi mu neka mudra glava. Eh! Zar se neko može otarasiti straha? Ako ćemo iskreno da govorimo, ja verujem da i ljude muči strah kao i mene.“
Tako je razmišljao zec, no ipak je budno motrio oko sebe. Bio je nepoverljiv i nadasve brižan. Uznemiravali su ga i najmanji povetarac ili senka, pa i kakva beznačajna sitnica.
I dok je ova tužna životinja ovako razmišljala, začu se lak šušanj. To je bilo dovoljno da zec izjuri pred svoju jazbinu . Potom otrča na obalu jedne bare. Sve žabe odmah poskakaše u vodu i sakriše se u svoje duboke rupe.
„Gle“, reče zec, „pa i od mene neko beži kao što i ja od drugih bežim! I ja zastrašujem druge! I ja stvaram uzbunu među drugima! Ali, otkuda meni tolika hrabrost? Kako to? Životinje strepe preda mnom! Znači da sam ja neka junačina!“
Na sve to će jedna žaba:
O, uviđam jasno, sve na jedno vodi.
Strašljivaca bezbroj ovom zemljom hodi;
Ma najveći bio, uvek će se steći
neko ko je veći.
Zec i njegove uši
Nekakva rogata životinja ranila je lava sa nekoliko udaraca. Lav se na to razgnevi i protera iz svoje carevine sve životinje koje su imale rogove na glavi. Koze, ovnovi, i bikovi prvi se iseliše, a srne i jeleni promeniše svoje prebivalište. I svi su žurili da odu odatle.
Jedan zec spazi senku svojih ušiju, pa se uplaši da kakav islednik, zbog dužine njegovih ušiju, ne pomisli da su to rogovi, pa da i njega protera.
„Zbogom, dragi susede“, reče zec cvrčku. „Ja odlazim odavde, jer će nekom možda pasti na um da moje uši proglasi za rogove. Da us mi uši kraće i od nojevih, i tada bi se još uvek bojao.“
Cvrčam mu na to odgovori: „To rogovi! Pa ti me smatraš za glupaka! To su uši prave pravcate uši koje ti je bog dao.“
„Pa ipak, neko će ih proglasiti za rogove“, reče plašljiva životinja. „I ništa mi ne bi vredelo da odričem. Moje reči i moje razloge niko ne bi slušao.“
Zec i kornjača
Ne znači mnogo imati brze noge, već treba na vreme poći. Zec i kornjača su to potvrdili.
„Hajde da se opkladimo“, reče kornjača zecu, „da ti nećeš stići do one mete pre mene.“ „Pre tebe! Jesi li ti pri sebi?“, odgovori zec. „Draga moja, pa ti treba da se zabrineš, jer ne izgleda da si baš pametna.“ „Pametna ili ne, ja te pozivam na opkladu.“
I njih dvoje se opkladiše; oboje staviše kod mete svoj ulog. Nije toliko važno znati šta su zapravo stavili ni ko im je bio sudija. Našem zecu je bilo dovoljno da skoči četiri puta, kao što skače kad psi hoće da ga sustignu, a on im opet umakne, te oni uzalud poljem jure. Pošto je, dakle, imao dovoljno vremena i da se napase, i da spava, i da osluškuje odakle vetar duva, on je kornjači dao prednost. A ona pođe, trudeći se iz petnih žila da prva stigne na cilj.
Zec nije nimalo cenio takvu pobedu i nije smatrao da mu ta opklada može doneti nekakvu slavu; zato je smatrao da mu čast nalaže da krenešto kasnije. I tako je on brstio, odmarao se i zanimao se svačim samo ne tom opkladom. Naposletku, kad je video da je kornjača gotovo stigla do mete, on jurnu kao strela. No uzalud je on leteo preko polja, ipak kornjača stiče prva.
„Eto vidiš“, uzviknu ona, „jesam li bila u pravu? Šta ti vredi tvoja brzina? Ipak sam ja prva stigla do cilja! A šta bi tek bilo da na svojim leđima nosiš još i kuću kao ja?“
