Hrast i trska ili kako se ko sili suprostavlja
Hrast i trska rasli su nedaleko jedno od drugog. Jednom hrast reče svojoj susetki:
„Ti bi s pravom mogla da se žališ na prirodu što te takvom stvorila: najmajušniji carić preteško je breme za tvoju stablјiku, povetarac koji samo namreška vodu primorava te da saginješ glavu“. „A pogledaj moju krunu, kao breg je kakav, ne samo da suncu preči put ka zemlјi, već joj svaka olujina, svaki strašan vetar gornjak liči na prolećni razvigorac.“
Trska je slušala i ćutala. Hrast nastavi: „Trebalo bi, draga susetko, da rasteš pod okrilјem moje krošnje, koja se, vidiš li, nadnosi nad pola polјa. Tada se ne bi morala svakome klanjati, štitio bih te od svih vetrova.“
Trska odgovori svojim tananim glasićem:
„Vi, susede hraste, govorite tako zato što ste po prirodi dobrodušni, mislite na svoje bližnje. Ali, neka vas briga o meni ne mori. Vetrovi su za trsku manje opasni nego za hrastove. Ja se pred njima savijam, priklanjam glavu i – ne lomim se. Oni minu, ja se iznova uspravim. A što se vas : tiče, susede, vi ste zaista do dana današnjeg odolevali i najjačim vihorima, niste se ni pred jednim savili, ostali ste uspravni, ali sme li ko reći da je našoj borbi s vetrovima kraj?
Nije trska ni završila te reči, kadli se na vidiku pojaviše crni oblaci, munje počeše da paraju nebo, gromovi da trešte, – nailazila je najstrašnija od svih oluja koje su ikada, pustošile taj predeo.
Trska se savijala pred svakim naletom vetra, a hrast odolevao uspravno. Vetar utrostruči udar, urlao je sad nad celom prirodom, rušeći sve pred sobom. Najzad pade i hrast, – nije se savio, vetar ga je iz korena iščupao, oborio je diva koji je do tog časa čelom parao nebo.
Kad je oluja minula, na trsku slete carić, ona se opet savi, pognu leđa i pod njim. Carić procvrkuta tiho, zamišlјeno:
Pouka iz ove basne je duboka,
njen smisao nikog ne treba da vređa:
jest’, trska je živa, hrast izvalјen s boka,
– al’ silniku nije pogrbio leđa!
