Početna Škola Analiza lika Lik dečaka Agija iz romana Agi i Ema Igora Kolarova

Lik dečaka Agija iz romana Agi i Ema Igora Kolarova

183
0
PODELI

Čitajući knjige upoznajemo svet – ovo nam govore od prvih školskih dana. I, zaista, čitajući Robinzona Krusoa, Alisu u zemlјi čuda, Belu grivu upoznali smo svet u malom i saznali da se on sastoji iz lјubavi, igre, druženja, pustolovina. Roman Agi i Ema je drugačiji jer sam čitajući njega upoznao sebe kao dečaka koji u sebi nosi jedan svet, nekada šaren, nekada siv, ali, što je najvažnije, svet koji ima svoja vrata i prozore kroz koje uvek mogu ući svetlost i plavetnilo neba. Ovome me je naučio upravo Agi, glavni junak romana koji je napisao Igor Kolarov.

Agi je usamlјeni dečak; mnogo više nego što sam ja, ali skoro nalik mom najbolјem drugu čiji roditelјi takođe rade od jutra do mraka. Ni ja, kao ni Agi, ne volim reči poput zabrane, dozvole, tišine. I ja žudim za lјubavlјu roditelјa, prijatelјa, životinja. Agi, kao i svi njegovi vršnjaci, voli da mašta: on od kuće izmašta začarani zamak,  smišlјa priče o mačku sa dve glave. On živi sa roditelјima u divnoj kući sa dvorištem. Zapravo, meni, kao čitaocu, ta kuća se čini divnom, ali Agi je doživlјava kao hladnu i praznu jer umesto smeha svojih roditelјa, u njoj se smeše samo lica na fotografijama. Kada se roditelјi vrate sa posla, opet nekuda žure – da pogledaju utakmicu, omilјeni film, ili da izađu nekud, ali bez Agija.

Često se zapitam da li oni u Agiju vide odraslog dečaka. Ali kada nastavim da čitam roman, više se pitam da li oni uopšte „vide“ Agija. Da li oni osećaju njegovu tugu? Da li ih zaboli njegova usamlјenost? Da li bar krajičkom oka i mrvicom srca spaze i osete njegovu žudnju za zagrlјajem, razgovorom i lјubavlјu? Agi nam sam o sebi puno kazuje stojeći pred ogledalom i iznoseći činjenice u trećem licu. On ne voli da se seli, smatra da je jedenje jagoda savršen način da se izbegne jedenje jabuka, često sluša uvrede svojih drugova i sve vreme se, kako kaže, oseća nepromenjeno.

Taj mali dečak koji se selio duplo više puta nego što ima godina, i sam sebe, kao i svoje roditelјe, doživlјava kao stranca. Oseća se neslobodno, neispunjeno, tužno i jadno, sve do jednog trenutka, dok ne upozna stanovnika onog začaranog dvorca, a zapravo kuće iz susedstva. Poput dečaka iz ulice hrastova u pripovetkama Danila Kiša, i ovaj dečak koji trenutno živi u jednoj takvoj ulici, žudi za nekim ko je možda isto tako usamlјen. Jer, kada se dve usamlјenosti spoje, one se mogu poništiti. Druženje sa staricom Emom, punom mašte, razumevanja i lјubavi, pomoglo je Agiju da prestane da doživlјava sebe kao nekog sa Mecesa i usmerilo ga je kako da promeni svoje „nepromenjeno“ stanje tuge.

Ema je Agiju otvorila vrata igre i lјubavi, rasplamsala je njegovu maštu i pomogla je njegovim malim plećima da izdrže teret usamlјenosti. Ema je Agiju pomogla da razume ono što ne može u potpunosti da se razume – život. Tako je Agi umesto hilјadu pitanja zašto njegovi roditelјi ne žele (ili ne mogu) da provode vreme sa njim, izašao u prirodu, uzleteo maštom, spoznao draž smeha i dečjih nestašluka. Bar na trenutke je izašao iz svog tužnog sveta i za makac ga promenio. Ema u ovom romanu nije samo starica koja je sačuvala dete u sebi; ona je otelotvorenje svega za čim žudi jedno dete: topline, prijatelјstva, lјubavi, razumevanja, šale, smeha. Ona je, jednom rečju, dobrota. I sam Agi na jednom mestu u romanu kaže da kada bi duša mogla da se vidi mikroskopom, imala bi lice Eme. Iako pripadam onim „malim“ čitaocima koji se ne mogu pohvaliti time da su pročitali pola biblioteke, roman Agi i Ema smatram delom koje najdirlјivije oslikava život jednog deteta jer osvetlјava i njegove boli.

Meni su neke od najdirlјivijih scena one u kojima Agi sam sa sobom igra žmurke, potom one gde stoji pred ogledalom i razgovara sam sa sobom, a najviše one gde pokušava da pokaže roditelјima svoj crtež. Agija sam razumeo ne samo zbog problema koji su česti kod naših vršnjaka, već i zahvalјujući tome što govori na način blizak nama, čak upotreblјava i žargone koje moji vršnjaci koriste van učonice. Ali, Agi i njegovi čitaoci se najviše razumeju srcem, jer usamlјenost, teskoba, tuga i bol su osećanja i stanja u kojima se svi ponekad nalazimo. I dok je god ponekad, dobro je. Tokom romana, Agi koji je često isticao da se oseća nepromenjeno tužno, svojim ponašanjem navodi nas na zaklјučak da je došlo do raznih promena. Tužni Agi postaje nasmejani Agi. Tome je najviše doprinelo druženje sa Emom, ali, više od svega, tome je doprineo sam Agi koji je neustrašivo pobedio tugu i smelo oslobodio sve vrline koje jedno dete nosi u sebi: iskrenost, kreativnost, dobrotu, upornost. Agijevi postupci naučili su nas da ako ne možemo da promenimo svet, uvek možemo da se potrudimo da ulepšamo svoje trenutke u njemu.

Roman Agi i Ema pomogao mi je da upoznam sebe i da se odlučnije uhvatim u koštac sa svojim problemima. Svaki Agijev smeh činio me je odlučnijim da svoje roditelјe uhvatim za rukav i zadržim ih na minut, iako znam da žure. Prijatelјstvo između Agija i Eme vratilo mi je veru u to da pravi prijatelј postoji i da ga treba neumorno tražiti svuda, ne samo u školskoj klupi i učionici. Ovaj roman mi je pokazao razne načine na koje mogu rešiti svoje probleme: najpre se treba otvoriti prema sebi, spoznati uzrok svoje tuge i okrenuti se ka onim vratima koja se mogu odškrinuti. Smeh i radost su u nama, treba ih pustiti da se razmahnu.

Pored dece, ovaj roman treba da pročitaju i roditelјi jer njegova vrednost leži i u buđenju čula onima koji ne žele da vide i čuju lјude oko sebe. Takođe, ovaj roman može da otopi srce koje je, živeći brzo i grabeći za materijalnim dobrima, okovalo u led. Ovaj roman podseća roditelјe da je detetu potreban razgovor, da je svako želјan pohvale ali i spreman na pokudu; da svako iščekuje da čuje šta su roditelјi pričali sa učitelјicom, koliko je dete napredovalo. Ovaj roman dečji plač u sobi čini glasnijim. Ko ga pročita, ne može da ne čuje, da ne vidi, i da ne oseća drhtaje koji dolaze iza zatvorenih vrata dečje sobe, u gluvo doba noći kada se žudi za rukom roditelјa. A reč i zagrlјaj su kapija i most između dva naizgled odvojena sveta, dece i odraslih.

 

OSTAVITE ODGOVOR