Početna Škola Analiza lika Lik Sofke u romanu “Nečista krv” Bore Stankovića

Lik Sofke u romanu “Nečista krv” Bore Stankovića

126
0
PODELI

Ovo je priča o tragičnoj sudbini jedne vranjske lepotice, koja izlazi iz okvira književnog regionalizma. Ovo je priča o svakoj ženi koja se bori sa sobom i prinuđena je da živi zatvorena u sebi; priča o žarkom plamenu koji je, nažalost, bio ugašen; priča o jednoj ruži koja je, nažalost, uvela, ali dok je bila sveža – bila je divna i opijala je mirisom.

Ta „nečista krv“ koja bruji Sofkinim venama je nasleđe determinisanog činioca, nasledno prokletstvo koje se ispolјava u bolestima, degenerativnim procesima i individualnim i grupnim eksplozijama seksualnosti čije opise nam autor daje na početku romana.

Raskošna Sofkina lepota je bila okidač za bujicu emocija kod mnogih, a bila je i ona svesna toga. Svest o lepoti koju je posedovala je izrodila i stav da nijedna devojka nije lepša od nje i da nijedan muškarac neće biti dovolјno dobar za nju. U jednom trenutku je Sofka devojčica, svedok te „nečiste krvi“ u njenim precima, a u sledećem je devojka i nosilac iste. Prkosna i odvažna, ona svakog muškarca bez straha i stida gleda pravo u oči i lomi mu snagu tako dok prolazi, sve dok on ne bi spustio glavu i ponizno joj se javio. Tako odvažna je bila, a opet tako povučena u sebe. Krv i lepota su tome krivi da je Sofka imala veliku unutrašnju borbu sa sobom i kada bi bivala sama, tada bi je hvatalo „ono njeno“ i tada bi se prepuštala strastima i maštanju, prepuštala bi se samoj sebi, sebi koja je skrivena tokom dana od lјudi, od majke, dok ne padne noć i tada, i samo tada je bila slobodna da izađe. Ta druga Sofka predstavlјa ono čulno u njoj, nagonsko, tu „nečistu krv“ i ta Sofka bi preovladavala nad njom i ova bi joj se predavala:

I tada već zna da je nastalo, uhvatilo je ono njeno „dvogubo“ kada oseća: kako nije ona sama, jedna Sofka, već kao da je od dve Sofke. Jedna Sofka je sama ona, a druga Sofka je izvan nje, tu, oko nje. I onda ona druga počinje da je teši, tepa joj i miluje, da bi Sofka, kao neki krivac, jedva čekala kada će doći noć, kada će leći i onda, osećajući se sasvim sama, u postelјi, moći se sva predavati toj drugoj Sofki. Tada oseća kako je ova duboko, duboko lјubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u skut, i znajući za Sofkine najtajnije, najslađe i najluđe želјe, čežnje, strasti, grli je tako silno da Sofka kroz san oseća kako joj meso, ono sitno po kukovima i bedrima, čisto puca.

Zato je valјda Sofka i volela zimu, mogla je biti u kući i sama, tada bi joj sve bivalo „lepše i slađe“. Sa proleća bi je već hvatala bujica strasti. Uvek kada je avlija zaklјučana i kada je Sofka sama, ona bi se prepuštala maštarenju, sanjala bi svoju svadbu, sanjala bi muškarca koji bi je uzeo i ona bi mu se, u njegovom zagrlјaju, sva predala, predala njemu i toj neizmernoj sreću koju bi osećala kao posledicu čulne osetlјivosti. Gorela bi Sofka tako i maštala, ali na mašti bi sve i ostajalo. Pokušala je da se poda mutavom Vanku, jer on nikome ne bi rekao, ali nije mogla, osećala je njegovu ruku kao neku šapu, osećala je bol, njeno telo je odbijalo da pripada nekome osim sebi. Nije ona stvorena da bi pripadala nekome, ona, njena bedra i ta snaga u njoj. Stvorena je bila Sofka samo da postoji kao večiti ideal lepote i želјa… A kako je okolina reagovala na to? Svi su je dobro znali i svi bi je komentarisali, ali svi bi joj se i divili i želeli njenu lepotu i njen ponos. Sudbina se, nažalost, okrenula protiv nje i Sofka se morala udati za Tomču. Kao biće izuzetne lepote, ona je morala doživeti pad upravo tim činom, udajom za dečaka iz bogate seoske porodice, koji je nedostojan hadžijskog statusa koji je ona imala. Sofka mora da prihvati brak, ali nije ovo više udaja radi socijalnog očuvanja porodice, ovo je udaja kao konačna potvrda njene izuzetnosti:

Tolikom žrtvom sigurno će zaprepastiti i zadiviti sve. I u očima svih, ne samo što će ostati onakva, nego će sve veća bivati i dizati se a ne možda, kao što je svet mislio, i nadao se, pa sigurno i čekao, kada će ona, već jednom pasti, pokleknuti.

Sofka je daleko iznad svoje okoline i zato njena teška i nezaslužena sudbina, njen pad, predstavlјa snažnu osudu ružne stvarnosti i banalnog sveta koji sve želi da svede na svoju prosečnu meru. Nјena lepota i snaga su spuštene na zemalјski nivo, čineći ih time ne tako nedostižnim kao što su bile, ali ipak su tu i ipak i dalјe pokoravaju druge. Zaplakala je Sofka u hamamu to veče pred udaju, tako je gorko jecala. Imala je svoj svet, svoje maštanje, a sada toga neće biti i njeno telo će pripasti nekome, ništa više neće biti isto. Bivajući i dalјe ona snažna žena, ona je to ipak prihvatila ponosno i postala je ravnodušna na to. Jedna od zanimlјivih scena u kojoj se i ogleda maestralnost Borinog pripovedanja je taj lirski naboj dok devojke u hamamu pevaju pesmu o rastanku s mladošću:

Jao, jao, je l’ te, diko, žao,
Je l’ te žao, što se rastajemo?

I samo pripovedanje dobija tu poetsku ritmičnost i dobijamo jednu od najlepših rečenica:

Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi, ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida…

Iako Sofka dosad nikoga nije volela, ona se ipak nadala, čeznula, sanjala nekoga ko bi ukrotio tu njenu divlјu lepotu, ali sada se sve raspada.

Ta njena lepota i dalјe ima onu istu moć, i dalјe ona pokorava i lomi mušku snagu. Gazda Marko koji je bio tako odlučan u tome da provede noć sa Sofkom, svojom snajom, je izgubio tu odlučnost kada je stao pred nju u trenutku kada joj je pokazivao dukate koji su sada njeni. Tada, u tom trenutku ga je ošamarila njena lepota, slomio se i izgubio tu odlučnost. Svestan svoje nedostojnosti nje, koliko je on sa svojim dukatima bedan u odnosu na bogatstvo njenog duha i iz straha da ne povredi tu lepotu – on odlazi ravno u smrt. Slomila je ta lepota i Tomču, te je prvu noć  plakao u njenom krilu, ali joj je i kasnije kada je odrastao bio odan, bio je rob te njene lepote, te snage koja je tako isijavala iz nje.

Sve što sija i gori mora kad-tad da zgasne, te se tako i Sofka kao najjači plamen gasi vremenom. Tomča menja svoje viđenje nje, počinje da je gleda kao stvar koja je kuplјena za njega, da je maltretira i tuče i tada vatra počinje polako da se gasi. Tu je i dalјe ono malo snage njene što je ostalo, ona to stojički trpi, trpi i propada dok se ta vatra ne ugasi skroz na kraju. To gašenje je ujedno i poslednja scena romana. Vidimo ostarelu Sofku kako ispisuje šare po pepelu. Pepeo je sve što je ostalo od njenog života i od nje, od one vatre koja je tako silno gorela u njoj i sada po njemu ispisuje priču o zgasloj lepoti i izgublјenoj snazi; o snovima koji su postali to – pepeo; o životu koji za nju više nema smisla.

Tako se završila priča o Sofki, ali, nažalost, slična je bila i sudbina mnogih žena koje su od okoline bile sputane da budu ono što zapravo jesu, da budu one – slobodne, ali ta vatra nikada ne jenjava u potpunosti. Ugasi se ona, ali ostaje tu da živi, da gori, da se prenosi putem krvi, one „nečiste“ koja žubori u venama mnogih žena. A i zašto je pa „nečista“? Zbog osuda drugih lјudi? Eh, dokle god ona žubori svom silinom – ona je čista, ma najčistija i najvrelija koje ima.

Izvor: Književni klub Filizofskog fakulteta u Nišu
Autor teksta: Kristina Živanović

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR