Početna Porodica Saveti Mala deca ne prave nered, ona upoznaju svet

Mala deca ne prave nered, ona upoznaju svet

55
0
PODELI

Ne možete ni zamisliti zadovoljstvo jednogodišnjeg deteta koje sedi u kuhinji ili sobi na podu i varjačom lupa po prevrnutom loncu ili šerpi. Ono se tada veoma čudi, ali u isto vreme i raduje buci i „divnim zvucima” koje po prvi put sasvim samo može da proizvede. Minut posle toga, njegova pažnja usmerena je na drugu stranu. Može biti zaokupljeno metlom koja ima tako dugu i meku dlaku ili čvrste i oštre krajeve. Zatim će stradati neke novine ili čak nesto važnije i to uz radosne krike biće iscepkane na najsitnije deliće.

Šta je sve igra

“I to treba da bude igra”? Za mnoge odrasle otuđene od dece, a na žalost i za mnoge roditelje, naizgled besciljno i besmisleno hvatanje i ponovno bacanje raznih predmeta izgleda samo kao izvor nereda. Mnogo puta se od roditelja mogu čuti konstatacije slične ovoj: “Ono je nevaljalo!”. Mnogi roditelji nestrpljivo čekaju da njihovo dete najzad počne da se igra “na pravi način” (“onaj dobri”), da gradi kule ili da stavlja lutke na spavanje! Dotad treba ipak da prođe dosta vremena.

Igra na različitim starosnim stupnjevima detinjstva ima vrlo raznoliko značenje: ako je to u prvih pola godine života, otkriće vlastitih nožica i ručica, zatim igranje zvečkom ili parom šarenih kuglica, dete je godinu dana kasnije izuzetno oduševljeno svojim novim sposobnostima puzanja i trčanja i tako redom.

Njegova nova sloboda kretanja i pokreta mora pre svega da služi tome da dete svoju novu interesantnu okolinu ne posmatra više samo iz kreveca ili šetalice – dupka, već da je se “dokopa”, da je “obuhvati” i “uhvati” i tako je tačno upozna, pre nego sazna sva ta komplikovana imena brojnih stvari i usvoji ih u svoje pamćenje.

Dete ustima upoznaje svet koji ga okružuje

Jednogodišnje do dvogodišnje dete mora, sve ono što se može, da dohvati i da uzme u ruku i duže vremena posle toga da ustima “opipava” – ono naravno neće “jesti” i “pojesti” kašiku, čašu ili metlu, već će svojim veoma osetljiviim ustima opaziti i upoznati njihova glavna svojstva: meko, tvrdo, hladno, toplo, glatko ili hrapavo. Usta su u stvari prvi “probni organ” deteta i tek postepeno ono ih zamenjuje rukama tj. prstima i šakom.

Zadatak odraslih, naravno, ostaje da dete sačuvaju od opasnih, zašiljenih i stvarno prljavih predmeta, tako da oni nipošto ne dođu u njegov domašaj. Međutim, naizgled besciljno razbacivanje stvari, nestalnost malog istraživača, dobiva svoj dublji smisao i čovek postaje mirniji kad pomisli: i ovo ponašanje je jedna stepenica razvoja, dete će uskoro naučiti da se duže zadrži pri nekoj delatnosli ili predmetu. Omogućiti igru znači ne nabaviti mnogo “igračaka”, već detetu načiniti dostupnim uvek novo – pre svega, sasvim svakodnevne stvari u kući i domaćinstvu!

Mnoge majke opremaju, na primer, donju najnižu fioku u kuhinjskom stolu ili ormaru bezopasnim stvarima koje detetu stoje na raspolaganju za “raspremanje”. Pritom majka obično detetu i imenuje nazive predmeta. Ono što se sa tim može činiti (a i igrati!) takođe pričinjava veliko zadovoljstvo, npr. levak može da postane fina truba ili sito može da prođe kao savršen “prozor” za gledanje kroz njega. Pored efekta učenja imena, najvažnije je da dete oseti i namenu stvari. Ono se oseća tada ozbiljno shvaćenim kao sagovornik i kao “pomagač”, a to je najvažnije.

Razlika između dozvoljenog, i zabranjenog mora biti jasna i postojana

Zabrane treba ograničiti na najmanju moguću meru – ali ono što je zabranjeno, to treba i sprovesti do kraja i to treba zahtevati i od svih članova porodice i domaćinstva. Čak i od bake i deke! Baš tako!

U svakom domaćinstvu postoje tzv. zabranjeni regioni, na primer, očeva polica sa knjigama, radni sto, majčin ormar, fioke se ne smeju izvlačiti itd. Ipak su odrasli većinom previše brzi u zabranama! Setite se: od onog trena kada dete načini prve korake u svet odraslih, odjednom ono sve češće vidi i sreće neprijateljska preteća lica, čitavog dana sluša »ne, ne i ne« i druge slične zabrane, a uskoro doživljava i  “prve packe” po prstićima i ručicama. Uzrok njegovom razočaranom plakanju i nesrećnom malom srcu nije u malo boli, već u stvari u uskraćivanju ljubavi.

Ni jedno malo dete se ne može i ne sme držati u jednom ćošku ili samo u sobi, jer ono će uvek vođeno srcem dopuziti ili dotrčali do osobe s kojom je u najbližem odnosu! Stoga čitav stan i kuća, ukoliko je to moguće, treba pravovremena da se ispita kao mogući “prostor za igru”.

U cilju sprečavanja i izbegavanja štete treba privremeno ukloniti sve viseće stolnjake, nisko postavljene lampe, lomljive predmete i sobne biljke takođe treba skloniti iz njihovog domašaja; pepeljare, upaljače i šibice, šiljate i oštre predmete, pune flaše, vaze i saksije sa cvećem, kao i ključeve.

Jedna uteha postoji: ovo nezadrživo hvatanje svih stvari vremenom polako jenjava. Malo dete treba da nauči da poštuje ono “ne”, a svi ukućani treba da su u tom smislu složni, postojani oko toga šta jeste, i šta ostaje zabranjena. Ovo se posebno odnosi na bake i deke koje znaju da povlašćuju svoje unuke.

 

OSTAVITE ODGOVOR