Jedne mračne ponoći jesenje rodio se u jami Bauk. Bio je tada manji od senke kakve vrane i jedva se držao na svojim mekim nogama. Mesec dana nije nigde iz jame izlazio, majka mu je donosila hranu i piće unutra i učila ga da puzi i hoda. A kad je posle mesec dana izašao u jarugu, bio je već pravi Bauk, veliki i crn, da ga nisi mogao razlikovati od tame ni na metar razdaljine. Jedino kad zapali svoja dva ogromna oka, fenjerima slična, znao si da je negde u blizini.
Kad je napunio mesec dana, mati mu je rekla: -Vreme je da počneš učiti svoj zanat. Šumar ima desetoro dece, pokušaj noćas da ih uplašiš. Zajedno sa mrakom doći ćeš pred njegovu kućicu, a kad šumarka izađe napolje da kupi iverje, ti stani na vrata i izbeči oči; a čim deca udare u dreku, beži opet u mrak da te šumar ne bi uhvatio.
– A šta da radim ako pojuri za mnom u šumu? – upita uplašeno mali Bauk svoju majku.
– Brzo se uspuži uz drvo i obesi mu se o grane. Šumapu će se od tebe učiniti da je obična noćna tama. A kad on prođe, siđi pa beži u jamu .
Bauk je brzo izučio svoj zanat, a to mu i nije bilo tako teško, jer je već u krvi nosio želju da plaši svet. Kad se spusti noć i šumar i žena izađu napolje, on skoči na prozor ili stane na vrata, upalivši svoje velike oči. Koraci su mu bili tiši od koraka same noći i deca bi ga uvek iznenada opazila pred sobom. Stajao je sličan kakvom velikom crnom senu nisu mu se razlikovale noge ni ruke od ostalog tela. Videći ga tako strašnog, deca su udarala u vrisak, a on je onda odmah odlazio u tamu. Uvek se dobro čuvao da ne naiđe kad su šumar i šumarka kod kuće.
Ipak se dogodilo da natrapa jednom kad su i njih dvoje bili sa decom… Taman je stao na prag i upalio oči, a šumar pojuri iz kuta sa sekirom vičući:
-Ti li si onaj što mi plašiš decu! Sad ćeš videti svoje dobro jutro.
Kako to šumar reče, Bauk pojuri u noć i izmeša se sa tamom. Uzalud je čovek lutao oko kuće i po šumi, od čudovišta ni traga ni glasa. Možda se i uspuzalo negde na drvo i odozgo se smejalo podrugljivo . Ko će znati kad je okolo pomrčina.
Vrati se šumar ljutit u kuću i stade se sa ženom dogovarati kako da uhvate Bauka. Posle dugog savetovalja ona predloži: – Kako bi bilo da siđeš u selo i uzmeš u ribara mrežu. Možda ćemo ga njome moći uloviti. Razmahivaćeš oko sebe kao kad se hvataju leptiri, pa ćeš ga možda tako zakačiti.
Obradova se šumar ovom predlogu pa pohvali ženu.
– Vidim sad -reče – da i žene znaju ponešto pametno da smisle. Staću sutra uveče iza vrata pa kako deca zavrište, ja ću mrežu baciti, moraće se u nju zapetljati.
Sutradan se spusti u selo i uze najveću mrežu od ribara pa pred noć stade vrebati iza vrata. I kako ču dečju vrisku, pojuri s mrežom razmahujući i desno i levo, ali ništa. Bauk mu se smejao sa same kućne strehe. Nemoguće je bilo opaziti ga, kad se nije razlikovao od tamnih oblaka koji su visili nad strehom.
E, ali je uskoro pao sneg. Šuma je postala bela, zemlja je postala bela, krov na kući je pobeleo. Senke pod drvećem nisu bile onako duboke kao za vreme jeseni. Vrana se mogla videti čak na susednom bregu, poznavale se stope zečeva i ptica, a ne samo ljudi i vukova, te šumar veselo reče:
-Sad je dolijao! Na ovoj belini ću ga lako uhvatiti.
Tada je već Baukova mati bila umrla,
a niko nije imao da mu kaže da se po snegu mora mnogo više čuvati, jer njegova crna prilika mnogo odudara od snežne beline. Zato on, kao i obično, kad pade prvi sneg, krete noću da plaši šumareve mališane. Ni slutio nije da šumar kroz prozor gleda gde se valja mračan, kao seno, pužući se uzgred uz stabla, valjda da prepadne veverice. Ni na um mu nije padalo da iza šumarevih leđa vire deca, koju je svaku noć plašio, i da se raduju što će ga najzad njihov otac uhvatiti.
Kad je Bauk bio blizu kuće, šumar je ščepao mrežu i istrčavši napolje radosno uzviknuo:
– Sad si dolijao!
Bio je zaboravio i on da će ga čudovište po snegu opaziti i zažditi u polje. Samo sada je šumar mogao bar da ga juri. Čudovište je ipak vešto uzmicalo, skačući iz jedne senke u drugu.
– Našao si moju decu da plašiš, je li!
Drži se sad dobro! – vikao je šumar jureći za njim.
Negde pred samom jarugom uspe da mu nabaci mrežu na glavu i da ga tako obori na zemlju. Uto beše stigla i žena te ga dobro zavežu i stanu se savetovati šta s njim da učine. Odluče da ga za vreme noći zatvore u trap pa da mu ujutru sude. Zavežu dobro mrežu i čovek je uprti na rame. Očekivao je da će teret biti težak, ali je Bauk bio lak kao da si malo pomrčine u vreću zavezao. Usput je šumar svaki čas uzvikivao:
– Našao si moju decu da plašiš, je li?
Žena je, međutim, razmišljala kakvom bi kaznom trebalo namučiti malog nasilnika. U razgovoru i uzbuđenju su i zaboravili da po koji put pogledaju u mrak. Kad stigoše kući, imaju šta videti: Bauk se kroz mrežu izmigoljio i utekao, jer je imao osobinu i da se naduva kao meh i da se skupi kao oraščić, a kako je bio lagan, šumar nije primetio kad mu je strugnuo.
Samo izgleda da se Bauk tada bio mnogo prepao od mreže, jer se nikad više nije u toj šumi pojavljivao.
Tako je pričala meni moja baka. I nemojte sad, deco, zagrajati da Bauci ne postoje, ja to znam bolje nego vi, ali volim da se sećam bakinih priča.
