Zora se pomaljala. Čučeći ispred svoje ledene kolibe, Šinuk je, tužna srca, posmatrao šest divnih pasa svoga oca koji će za nekoliko trenutaka krenuti na put, vukući sanke staroga lovca po ogromnom zaleđenom prostranstvu velike bele pustinje. Šinuk je bio dečak od dvanaest godina, snažan, gord Eskim, koji je sanjario o lovu na foke i o mnogim drugim podvizima.
Ali toga dana Šinuk je bio tužan. Njegov otac je odlazio u lov, na more, i svestan opasnosti koja se krila u takvom putovanju, nije mu dopustio da ga prati. Mali Eskim se lagano digao i bacio pogled na kuću od leda. U jednom uglu majka je prekrajala staru pohabanu medveđu kožu, dok je otac, okrenutih leđa, pakovao krzna. Kroz koji trenutak krenuće sam u pustolovinu.
Obeshrabren, šinuk je ponovo seo, sa suzom gorčine i nemoćnog besa u oku. Na nekoliko koraka odatle psi su bili nestrpljivi i muklo su režali. Šinuk ponovo pogleda put kuće do leda. Otac, spreman da krene, stavljao je lovački nož za pojas. Onda iziđe. Njegove velike krznene čizmezaškripale su po mekom snegu. Šinuk je zamišljao divnu pustolovinu koja je očekivala lovca u ovoj čerobnoj pustinji usamljenosti i sna.
Odjednom, dečak donese veliku odluku: jednim skokom otrča do sanki, napravi skrovište između bala krzna i tu se sklupčao… Lovac je dolazio…Ništa nije video. Šinuk ču fijuk biča i oseti kako se sanke pod njim zadrmaše. Zaprega pođe…
Nekoliko časaka sanke su klizile po glatkoj površini velike bele pustinje. Ponekad, da ne bi suviše zamarao zapregu, Eskim je hodao ispred svojih pasa, hrabreći ih glasom i bičem. Zatim je ponovo sedao između bala kojima su sanke bile prekrivene.
U svom skrovištu Šinuk je jedva uspevao da se održi na mestu, jer su sanke, teško natovarene, klizile i odskakale u stranu. Najzad, one usporiše i pođoše umerenom brzinom. Zaprega se bližila cilju.
Najednom, pas koji je išao prvi sruši se i pade u meku napuklinu, srećom plitku, povukavši za sobom i teške sanke. Šinuk bi izbačen napred i udari u neku drvenu prečagu. Crni veo pokri mu oči i on izgubi svest. Probudio se s mukom i pogledao oko sebe: bio je i dalje ispod belog krzna. Ovo saznanje ga ohrabri, jer je to značilo da ga otac nije otkrio. Podiže se i oslušnu: učinilo mu se da čuje neko potmulo roptanje i šum borbe u vodi.
Radoznalo, ali vrlo obazrivo, pogleda napolje. Ono što vide užasnu ga: njegov otac je bio dopola u vodi, sa užetom oko pojasa. Na kraju užeta bila je foka probodena harpunom. Ona se borila očajnički i vukla lovca za sobom.
Šinuk iskoči iz sanki, zgrabi veliki lovački nož koji njegov otac beše ostavio u snegu, uđe odlučno u vodu i preseče uže. Stigao je u pravo vreme, jer je lovac iscrpljen, porao da se osloni na ruku svoga sina da bi izašao na obalu. Trebalo je dosta vremena dok se Eskim smirio. Tada lagano stavi ruku na rame svoga sina.
– Ponosim se tobom, šinuk, jer si mi pokazao svoju hrabrost i prisustvo duha. Ubuduće uvek ćeš me pratiti na svim mojim putovanjima. A kroz nekoliko godina ti ćeš se starati o našim životu. Šinuk se gordo uspravi. Kroz oblake se upravo probijao jedan zračak sunca.
