Početna Vesti Intervju MAMA IZ MAGAREĆE KLUPE: Želeli smo veliku porodicu

MAMA IZ MAGAREĆE KLUPE: Želeli smo veliku porodicu

643
0
PODELI
mama-izmagareće-klupe-sa-decom
Foto: Spoma Avramov

Milena Kostić je Mama iz magareće klupe. Raste sa svojom velikom porodicom u kojoj svakodnevno uči koje su bitke vredne borbe i kako se poslože prioriteti tamo gde je mama – mama petoro dece. Aktivno volontira, radi kod kuće i od kuće i inspiriše mnoge mame svojim blogom. Uz praktične savete i sjajne ideje, Milena je velika podrška i jedna od svetlih primera roditeljstva i pozitivnog vaspitanja modernog doba. Ona ne teži tome da bude najbolji roditelj na svetu, već mama po meri svojoj deci. Iskreno, bez ulepšavanja ili „mračenja“, Mama iz magareće klupe govori i piše o majčinstvu iz svoje perspektive

Kako ste se u današnjem društvu i svetu odlučili da osnujete veliku porodicu?

 

Danas jeste pomalo, slobodno mogu da kažem, tabu imati veliku porodicu. Često o tome pišem na svom blogu jer – svi prolazimo ili smo prolazili isto, što od pitanja i potpitanja koja dobijamo, što od reakcija bliže i šire okoline. Nekako su finansije uvek udarno interesovanje, bilo da ih interesuje da li imamo dovoljno za izdržavanje tolike dece, bilo da li ćemo dobiti neke jer imamo toliko dece. Mene to, i posle više od 5 godina kako smo u toj kategoriji porodica sa troje i više dece, to još uvek i rastuži i vređa.

 

Često čujem da porodice donose odluku od imanju jednog deteta kao svojevrsni revolt ka današnjici i našem društvu. Ali imati i višečlanu porodicu je svojevrsni revolt. Revolt odbijanja da našu svakodnevnicu kroje okolnosti komformizma koji nas danas okružuju.

 

Jeste, neobično je da poželite više dece za mnoge perspektive. Ali isto tako, za mene i mog muža je bilo neobično da smo doneli odluku da nemamo dece ili da je jedno. Kao mala sam pričala da ću ih imati petoro (moj otac potiče iz porodice sa njih petoro, a i jedna njegova sestra ih ima isto pet), ali sam imala osmišljena imena za dvoje jer – dvoje je nekako društveno prihvatljivo. Suprug i ja jesmo planirali troje, ali, znate i sami, nikad ne možete znati hoćete li stvarno ispuniti da uopšte imate decu, da li će trudnoće biti zdrave i tako dalje, a i mislili smo da smo pomalo kasno započeli sve to. Ipak, već sa rođenjem trećeg deteta, nekako se iskristalisala želja za još jednim. A za peto se šalimo da nam je jedno mesto u kolima zvrljilo prazno i bio je red da ga popunimo.

 

Stoga, kad bih sumirala odgovor na ovo pitanje, to bi bilo sledeće – želeli smo i volimo.

mama-iz-magareće-klupe-u-prirodi
Foto: Spoma Avramov

Kao mama petoro dece sigurno da možeš reći da li je teže sa jednim, dvoje, troje ili – petoro?

 

Rekla bih – sa svima. Iz ovog iskustva sa njih petoro i posle više od 9 godina, prva stvar koju sam prihvatila je da se roditeljstvo uči, a drugu – da je svako dete za sebe. To je filozofija koja se i krije iza inspiracije za ime bloga – koliko god dece da imaš, sa svakim ipak (nešto) učiš iz početka, kao u magarećoj klupi.

A da li će vam teže pasti jedno (prvo) dete, sa dvoje ili petoro mislim da isključivo zavisi od ličnih listi prioriteta, ali i doživljaja kako mislite da to roditeljstvo treba da izgleda, pa time i koliko će lako ići ta tranzicija sa prethodnog stanja na novonastalo.

Lično, meni je najteže bilo sa dvoje. Teško mi je bilo da nekako usaglasim sama sa sobom kako to treba da izgleda – od samog dana, pa do nekih odluka. Sebe se nekako sećam kao večito ljute, nervozne, koja skoro da traži izgovor da viče, a onda se bori sa sobom i grižom savesti zbog istog. Iza svega toga je ležalo neosvešćenost o važnosti životnih uloga i kad sam, uz pomoć radionica koje je organizovala psiholog vrtića uočila to, lagano je počelo sve da se slaže. Danas, sa troje dece više, daleko sam od savršenog i u postupcima i u namerama, ali sam mnogo svesnija nekih stvari i učim mnogo o sebi, a time mislim da postajem sve bolja u ulozi mame.

 

Aktivna si volonterka, deo si mnogih udruženja koji se tiču roditeljstva i vaspitanja: kako postižeš, otkud ti vremena i energije? Na kakve i koje sve događaje vodiš i decu?

 

Član sam dva udruženja. U okviru Udruženja „Roditelj Beograd“ volontiram u Savetovalištu za dojenje koje se bavi vršnjačkom podrškom trudnicama i mamama koje doje. A drugo je udruženje „Mame Novosađanke“ u čije vođenje sam se uključila pre neke dve godine. Udruženje je orijentisano na podršku mamama na lokalu, organizujemo nekoliko manifestacija sa ciljem da ih podržimo i podstaknemo, pogotovo mame koje žele da svoj neki hobi pretvore u posao ili koje su na početku. Posebno se ponosim projektom „Mama biznis klub“, koji, na žalost, još ne nalazi adekvatnu podršku i novčana sredstva da započne sa radom, a koji je predviđen kao olakšavanje problema sa kojima se suočavaju mame koje rade od (kod) kuće. Sve u udruženju smo baš to, te je ideja i nastala iz ličnih iskustava (i očajanja).

Ne znam nikad da odgovorim na pitanje kako to sve postižem. Muž je, svakako, velika podrška, što se već zna – uvek to ističem. Mnogo puta sam na sastanke vodila dete ili decu, i to je jednostavno tako kako je, navikne se. Na radionice o dojenju je svaka od beba već uveliko bila i šalim se da će jednog dana i sami pričati sve to, koliko puta su je čuli.

Energija, ne znam da li je to baš pravi opis, nastaje iz entuzijazma. Još uvek pomalo utopijski verujem  da se stanje može menjati na bolje, a takođe verujem da se to dešava kad pojedinaca pravi male po male pomake. Prepreka ima uvek, nerviranja takođe, al’ nekako mi se još ne da da odustanem.

mama-iz-magareće-klupe-na-doku
Foto: Spoma Avramov

Velika si podrška mnogim mamama koje tek počinju da doje i suočavaju sa poteškoćama koje može doneti nova uloga mame. Koji je to magični recept koji donosiš? Kako se postiže ravnoteža između onoga što je žena bila pre i onoga što postane jednom kad postane majkom?

 

Ne znam koji je to recept, ali priznajem da mi je srce puno kad mi se posle mame ponovo obrate sa željom da podele kako im ide, da su prevazišle neki problem, nedoumice. To je ono što mi daje taj vetar u krila da nastavim u tom pravcu. Da dodatno učim, da odgovorim na još jednu poruku, održim još jednu konsultaciju.

Što se te ravnoteže tiče, na tom sam delom odgovorila gore – kad osvestimo koje su nam životne uloge važne i da radimo na svakoj od njih. Nekome će sve leći na svoje mesto ulogom mame, a neko treba da prihvati kod sebe da je možda neka druga uloga bar isto toliko važna. I da je to ok. Jako je bitno biti u miru sa svojim očekivanjima i težnjama, a manje sa onima kojima nas bombarduje okolina, ali i mediji i društvene mreže. Ne odgovaraju svakome sve cipele, zar ne ?

Čemu služe klinike za dojenje?

 

Sistem, nažalost, nije dovoljno edukovan. Ne krivim ga, jednostavno još je neko staro stanje, a sistem je najteže menjati. Okolina i bližnji su često poneseni nekim mitovima o dojenju koji su kod nas baš baš uvreženi. Ne krivim ih, oni po pravilu žele da podrže mamu, ali to ne rade na adekvatan način. Klinika za dojenje okuplja medicinsko osoblje koje je fokusirano samo na dojenje i podršku mamama koje se opredele da doje. Edukovano, osposobljeno. Način da menjamo i sistem i društvo.

mama-iz-magareće-klupe-u-revetu
Foto: Spoma Avramov

Šta je najznačajnije što si naučila kao mama petoro dece?

 

Kad postanete mama, ne znači da ste automatski postali otporni na frustracije, da vam je strpljenje čelično i da će uvek deca biti na prvom mestu. Bićete i nervozni, i vikaćete, a nekad će vaše potrebe potisnuti dečije (iako dok su baš mali ipak ćete njihove nekako smatrati prioritetom). I svet neće stati zbog toga.

Takođe, nisu sve bitke jednako važne. Možete i zastati u toku dana, a da niste obrisali prašinu sa te police. Ili ste skuvali jelo za više dana. Ni tada svet neće stati.

Svet neće stati ni kako se dete isprljalo, nešto prosulo ili razbilo. Sa izuzetkom što nešto može da ima sentimentalnu vrednost, sve ostalo se može zameniti, pokupiti, oprati.

Tako da, rekla bih, da sam naučila kao nešto najznačajnije – biram oko čega ću se nervirati.

 

Šta je to najznačajnije što želiš da naučiš svoju decu?

 

Na prvu loptu bih rekla – da je najbitnije da se trude. Nije toliko bitno da li je rezultat uvek pozitivan, ali ne trebaju (odmah) odustati jer se nešto čini teškim, nedostižnim, dugim.

Na drugu bih dodala još dve stvari – da budu svoji i da je obrazovanje važna stvar koju treba da vrednuju i u koju treba da ulažu.

 

Koje vaspitne obrasce svojih roditelja je Mama iz magareće klupe usvojila i primenjuje ih na svojoj deci?

Dolazim iz primarne tradicionalno patrijahalne porodice gde je model roditeljstva onaj autoritativni. Taj model je nešto što ne želim da ponavljam u vaspitanju svoje dece, jer, za mene lično, je ima(o) svojih manjkavosti. Ipak, jesam usvojila da postoji neka razlika između roditelja i dece. Verujem u postavljanje granica i ne verujem u, pomalo popularna stanovništva „druženja“ sa decom. I granice se mogu postavljati sa poštovanjem druge strane i bez narušavanja integriteta i samopoštovanja tog deteta, ali naše je ipak da budemo vodiči, učitelji na njihovom putu. Vreme će pokazati da li smo dobro sve to sproveli. Nadam se da će izrasti u osobe kojima ćemo se ponositi, a oni biti oni koji se ponose osobama koje su ih podigle.

 

OSTAVITE ODGOVOR