Početna Škola Analiza lika „Memoari” Prote Mateje Nenadovića – analiza

„Memoari” Prote Mateje Nenadovića – analiza

4170
0
PODELI
memoari

Memoari Prote Mateje Nenadovića predstavljaju jedno u nizu svedočanstava o teškoj i bezizlaznoj sudbini srpskog naroda pod turskom vlašću. Istorijska osnova – vreme pred Prvi srpski ustanak, poslužila je Proti da ličnost svog oca Alekse Nenadovića prikaže kroz kontekst sudbonosnih događaja. Takođe, kroz njegove osobine i dostojanstveno držanje u trenutku suočavanja sa smrću, stvoren je ideal srpske čestitosti, hrabrosti, ljudske postojanosti uprkos stradalništvu.

Pred vama se nalazi analiza Memoara Prote Mateje Nenadovića. Naša preporuka je da delo pročitate i steknete sopstveni doživljaj.

Šta su memoari

Memoari – reč je francuskog porekla (mémoire) i znači sećanje, uspomena. To je prozna književna vrsta u kojoj se izlažu i opisuju uspomene autora na neka važna društvena i kulturna zbivanja. Uspomene se mogu odnositi na događaje i ljude iz prošlosti, a autor memoara mora biti njen učesnik ili očevidac. Pošto se memoarima oživljava i razotkriva jedno doba, društveni trenutak, likovi učesnika u njima, da bi ih autor predstavio kao uspomenu, tj. sećanje, potrebno je da prođe određeno vreme (distanca od nekoliko meseci ili godina). Na taj način se putem memoara doživljava minuli istorijski momenat i ljudi u njemu. 

Za memoare je značajna činjenica da su oni ispričani kroz lične autorove doživljaje, iskustvo i saznanja. Pored toga, on može koristiti svoje ili tuđe dnevnike, zapise, izveštaje, dokumente. Unošenjem ovih elemenata u memoare, oni se najčešće doživljavaju kao književno-naučna vrsta (književna vrsta na granici nauke i književnosti). Mnoga ostvarenja koja se svrstavaju u memoare, nalaze se na granici između dnevnika, zapisa, izveštaja i autobiografije.

Ko je bio Prota Mateja Nenadović

Prota Mateja Nenadović (1777–1854) jedna je od značajnijih ličnosti Prvog srpskog ustanka. Bio je sveštenik, ustanički vojvoda, diplomata, a pred kraj života i pisac. U toku ustanka sa stricem je pobunio valjevsku i šabačku nahiju, a kasnije je kao istaknuti diplomata uspostavljao pregovore i kontakte sa Turskom i Rusijom.

Mateja Nenadović je bio sin kneza Alekse Nenadovića koji je 1804. godine pogubljen u čuvenoj Seči knezova. O ovom događaju, ali i ostalim ratnim previranjima Nenadović je ostavio svoja zapažanja. Pun životnog iskustva, istorijskog pamćenja i učesnik u brojim važnim događajima, napisao je Memoare, koje je nakon njegove smrti objavio sin Ljubomir Nenadović.

Analiza „Memoara”

Pišući Memoare, Prota Mateja Nenadović bio je usresređen na jedan događaj – Prvi srpski ustanak i jednu ličnost – njegovog oca Aleksu Nenadovića. O ratnim zbivanjima pripoveda se vrlo sažetno i mirno, a istorijske pojedinosti neprestano se prepliću sa živopisnim (literarnim) detaljima. Tako su elementi hroničarskog, neposrednost, i topao ispovedni ton najvažniji za pripovedanje u Memoarima.

Za tumačenje događaja i ličnosti o kojima Prota govori, važno je paralelno posmatrati dva naroda, dve vere i kulture. U tom kontekstu posebno se izdvaja način na koji se opisuju Turci. Oni su u Memoarima prikazani kao lukav narod, koji ne bira sredstva da bi ostavio svoj cilj. Na prvom mestu, takav je i Fočić Mehmed-aga, svirepi predstavnik sile i moći. O njegovoj ličnosti najviše svedoče samovoljno ponašanje, neispunjavanje datog obećanja, lukavi planovi kojima se služi, a najzad i bezosećajnost, sujeta i strah iz koga se rađa svirepost.

memoari

 

Naime, Prota Mateja Nenadović opisuje događaje neposredno pred važnu i sudbonosnu Seču knezova – događaj koji će ubrzati podizanje ustanka. Nakon što su turski zulumi bili sve gori i nepodnošljiviji, i sami predstavnici turske vlasti, počeli su da sumnjaju da srpski narod više neće moći da ih trpi, te da će ubrzo preduzeti nešto. Tako će Turci, iz straha da narod ne organizuje pobunu, napraviti plan da svaki muselim (činovnik) u svom okrugu ubije kneza. Na taj način srpski narod bi ostao bez svojih vođa, a onda bi ih bilo lakše poraziti. Ovakav lukavo osmišljen plan biće samo početak zavera, obmana i zala sprovedenih nad srpskim narodom.

U prikazivanju nepravednosti koju je narod doživeo, Prota posebno ističe lik jedanog od dahija – Fočić Mehmed-aga. Nemajući dovoljno poverenja u svoje ljude u Valjevu osmišljava sledeći plan: poslaće knezovima valjevskog kraja vest o tome da sa dvesta boraca dolazi u Valjevo u lov i da tom prilikom knezovi pripreme doček kakav dolikuje. Kada su čuli da dolaze, Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin, ne sluteći zlo, krenli su ispred Turaka da im požele dobrodošlicu. Ipak, Fočić im se podlo i lukavo odužio – na prevaru ih je zarobio. O ovom događaju brzo je saznao Jakov Nenadović, Aleksin brat i odmah otišao da pomogne bratu. Međutim, to nije uspeo, jer je Fočić postavio uslov – oslobodiće knezove, tek ako mu Jakov preda sto kesa u novcu.

O skupljanju novca, Prota Mateja pripoveda vrlo ubedljivo i lako se može zaključiti kakva je bila pozicija srpskog naroda pod turskim zulumima. Naime, novac koji je Fočić tražio bilo je skoro nemoguće skupiti za kratko vreme. Međutim, narod se složno ujedinio i na sve načine se dovijao da prikupi traženu sumu, a ljudi su čak počeli da prodaju nakit i druge dragocensti. Iako su svi mislili da će ih prikupljen novac osloboditi, jedini je Aleksa Nenadović znao da je reč o osmišljenoj lukavoj prevari. On je insistirao da se novac nikako ne prikuplja i ne predaje Fočiću, te kako se s Turcima nikada nisu postigli sporazumi, neće ni sada. Uz ovo, Prota Mateja navodi da je njegov otac bio svestan da će svi utamničeni izginuti i zbog toga nije želeo da svoj narod ostavlja bez novca i hleba. Ovakav stav pokazuje da je Aleksa Nenadović dobar poznavalac Turaka i njihovih podvala. Naravno, bio je u pravu. Svirepi Fočić ne samo da ih nije oslobodio, već je odlučio da ih ubije. Njegova bezosećajnost bila je toliko velika da je zatražio da pogubljenju na mostu prisustvuje srpski narod. Prema njegovom ubeđenju, trebalo je da to bude lekcija i opomena svima koji se žele da podignu bunu. Aleksa Nenadović nije mario što će poginuti. Jedino što mu je bilo važno jeste da pogine onako kako dolikuje srpskom narodu – da ga poseku sabljom.

Od ove Nenadovićeve želje, Prota je  stvorio ideal srpske čistote, hrabrosti, ljudske postojanosti i stradalništva. S druge strane, tome je suprotstavio okrutnost turske sile, koja je kroz istoriju težila ugnjetavanju slabijih. Iako su Fočić i druge dahije mislile da će pogubljenjem srpskih knezova uplašiti i umiriti srpski narod, desilo se sasvim suprotno. Ogorčen i ljut, narod će u ovom događaju videti povod za podizanje Prvog srpskog ustanka, što je u svojoj pesmi Početak bune protiv dahija, Filip Višnić verodostojno opevao i ovekovečio.

 

OSTAVITE ODGOVOR