Mesečev cvet – Grozdana Olujić

Visoko iznad zemlјe, kao kotaričice o nebo okačene, njišu se gradske kule U jednoj od njih dečak Vedran na ptice, decu i oblake pažnju ne obraća. A i što bi? Sva čuda sveta Vedran u svojoj čarobnoj kutiji gleda. Šta će mu deca, šta ptice, šta oblaci? Što bi sa vrha svoje staklene kule silazio? Vetar do njega ne dopire, ne ranjava ga trnje i kamenje. Na meko seda, po mekom hoda. Ni ptiče u zlatnom jajetu tako ne živi! Ali, zašto ne raste? Zašto mu jedino glava biva sve veća?

Gledaju ga s tugom otac i majka: na tankom vratu, kao balončić na tanušnome koncu, njiše se dečakova čudovišna glava. Žalosti crna! Zar će im sinak kao nakaza ići svetom? Gde da mu nađu leka? Šta da rade? Traže saveta otac i majka, ali svako drugačiji lek predlaže:

– Dajte detetu med u mleku! – kaže baka.

– Na lјutu bolјku – lјutu travku! – uverava ih vidar, a dečak ravnodušno sleže ramenima, u svoju čarobnu kutiju zuri, uši mu kao lokvanji rastu, a oči osvojile lice. Jedino se one od čitavog dečaka vide. A starac Milija kaže:

– Ili će dečak napustiti kulu, ili će u njoj ostaviti glavu! Bez Mesečevog cveta nema mu ozdravlјenja!

– Potražićemo i naći cvet! – kažu otac i majka.

– Dečak ga sam mora naći! – tvrdo će starac Milija.

– Od mehura sapunice je tananiji! Ako iz kule izađe, prvi će ga vetar oduvati kao jesenji listak! – štite roditelјi dečaka. »Da mi za njega nađemo Cvet?«

– On ga mora sam naći! – starac Milija uze Vedrana za ruku, otvori vrata, i reče: – Idi, i ne osvrći se, momče! Tvoj Cvet te čeka na vrhu Srebrne Gore! – Izvede starac dečaka na ulicu. Kad, gle! Ulica kamenu košulјu obukla: gde tu da nikne cvet? Podiže Vedran glavu uvis. Ali, kamene kule nebo zaklonile: tek tu i tamo sevne plava maramica neba. Kako da bez neba cvet procveta?

Pođe mališan dalјe. Kroz kamene klisure ulica bujica ga ludi nosi, pritiska, gura, o kamene zidove lupa kao da je šlјunak neki… Kroz dečakovu kičmu prođe jeza: utopiće ga lјudska reka! Okrete se i potrča nazad ka kuli, ali pred lom starac Milija stoji, drži klјuč, molio ne molio ne otvara!

– Tvoj cvet te čeka! – kaže. – Idi i nađi ga, ili ćeš zauvek ostati nakaza kojoj samo glava raste!

Dečak ponovo krete. Ko zna koliko je tako išao? Sav je već bio u modricama kad se rastvori ulica, blјesnu livada, zašume potok. Izašao dečak iz kamene šume, ali strani mu i livada i potok, čudne mu i strašne ptice i žbunje. Vrežu kupine nikada nije ni video, a ona se za list njegove noge zakačila, kožu mu cepa kao svilu, krv teče.

– Ah, prokletnice! – zajauka dečak i poče da sabija u zemlјu kupinovu vrežu, da je gazi i kida. Ne čuje i neće da čuje kako ga kupina moli za milost.

– Ne kidaj me, ne ubijaj! – jauče kupina, ali Vedran ni glavu ne okreće, već iskidavši je krete dalјe. Baš je budala! Svoje zlatno jajašce ostavio da po planinčini vrat lomi! I ko zna koliko dugo! Sav drhteći od umora sede Vedran, i ne gledajući gde seda: na mekano je uvek sedao. Kad, gle, šta ga to lјuto grize, kao vatrica peče?

– Ko ste vi? – pita majušna crna stvorenja.

– Mravi! – kažu mu. – Zar ne vidiš?

– Mravi – ne poverova im dečak: drugačije su mravi u čarobnoj kutiji izgledali, nisu grizli. Jauknu dečak od bola i od gneva. Poče da gazi po mravinjaku. Rasu se mravinjak kao šačica peska. Uzalud su ga mravlјa deca molila da ih poštedi! Uzalud su mu nudila pomoć! »Kome bi još takvi mogli da pomognu?« – pomisli dečak prezrivo, i ne obazre se odlazeći. Na vrhu Srebrne Gore Cvet ga čeka, nema on vremena za priče. Ali, umorile mu se ruke i noge, žedan je: mogao bi potok da popije, a nigde ni čoveka, ni zveri. Čak se i vetar ućutao. Kad, odjednom, kao da odnekud dođe šum vode. Pođe Vedran za šumom i vide – pod korenom lipe klјuča izvor! Divota! Dečak se naže i napi vode, pa od dosade poče da u izvor baca grumičke zemlјe. Kad, iznenada, kraj samog svoga uha začu uzdah. Ko bi to mogao biti? Osvrte se Vedran levo, osvrte desno: nigde nikog! Ali, uzdah sve čujniji. Poče da ga zahvata nelagodnost. Ko uzdiše?

– Ko si? – upita dečak. Zatim htede da se osloni leđima o lipu ali mu se stablo iza leđa izmače. – Gle! – reče dečak. – Otkad drveće hoda?

– Otkad Mesečev Cvet raste? – reče neko i nasmeja se, prezrivo. Ali, kada se Vedran okrenu ka mestu odakle je glas dolazio – vide samo jedan žbun, a na žbunu očice, crne kao trnjinice, trepću ka dečaku radoznalo i prekorno. »Koješta!« – pomisli dečak. »Otkuda žbunu oči? Mora da mi se prispavalo?« – htede dečak da uteši samog sebe, ali mu strah kao ledena voda kičmom slazi. Očice trepću li  trepću. »Mora da se i njima prispavalo?« – pomisli dečak, kad se žbun, iznenada, pokrete i zakorači ka njemu…

Uzalud je zatim bežao. Žbun ga je sustizao, brzinom vetra, a iza njegovih leđa zgušnjavalo se drveće. Dok dlanom o dlan: grana se vezala za granu, lišće splelo. Dečak se oseti kao ribica u gustoj mreži. Stade. Stade i žbun. Prižmiriše  se gnevne oči i dečak vide: nisu to trnjinice, već kupine crne kao da su stigle sa dna pakla.

»Došla kupina da se sveti, znači?« – gleda dečak u žbun i ne miče se, kad se, najednom, raskrili žbun, a iz njega izađe starac u belom, seda mu brada do pojasa, pita:

– Kuda si se uputio, momče?

Odgovorio  bi  Vedran,  ali  mu  se  jezik  zamrzao  kao  ribica  u  ledenoj   vodi.

Starac će strogo:

– Ili ćeš reći kamo ideš, ili nećeš izaći iz ove šume! Trže se dečak. Sakupi snagu i reče da traži Mesečev Cvet.

– Mesečev Cvet? – planu starac. – 3ar ne znaš da jedino dobri i blagi do njega stižu? Dok ne okaješ svoje grehe do njega nećeš stići! Niti ćeš se maći odavde, dok ne odslužiš Gospodaru bilјa…

Starca, najednom, nestade, a Vedran poče da služi Gospodara bilјa ali se još uvek ne doseća čime je okajanje zavredio. Oj, kako je strašno penjati se da skineš gubareve larve. Ali, ne kazuje nikom Vedran svoj strah, pa ga polako i sam zaboravlјa. Čini sve što mu kažu. Zazelene se šuma, zablista. Zarumene se lice u dečaka. Jutarnju rosu pije, šumskim se plodovima hrani. A kad nastade godina treća – učini se dečaku da razume govor bilјa. Ču Vedran kako jauče grana kada je nehatna noga gazi i doseti se da on to kupinovu vrežu okajava. Tako i treća godina prođe. Jedva da je i opazio dečak kad je prošla. Šapuću s njim breze i travke, nad njegovim snom bdi kupina, poverava mu kesten tajnu Mesečeva Cveta. Jedan jedini put u veku cveta taj Cvet, i to samo u času kad rog meseca dotakne vrh Srebrne Gore. Težak i opasan je put do njega. Zato ga niko nije video, niko ubrao.

Zamisli se i sneveseli Vedran. Vreme polaska došlo, a njemu se ne ostavlјaju  ni grabić, ni breza. Ali, kako da se ocu i majci kao nakaza vrati, kao patulјak vek vekuje? Belim i strmim putem pođe dečak. Nežno ga isprati šuma, a kupinova vreža reče:

– Ako ti zatrebamo, zovi!

Dečak se samo nasmeja: ko je još bilјke zvao u pomoć? Zakoračivši, ugleda Vedran svoju senku i začudi se: proširila mu se ramena, smanjila glava. Zaradova se dečak, potrča. A put sve strmiji, kao da planina beži u nebo. Najednom, nestade puta i ispod dečakovih nogu zevnu ponor. Nađe se dečak na steni ne većoj od marame, kad ču nekakav pisak, neki jauk. Pogleda malo bolјe i vide: to mravi pište i mole:

– Spasi nas, Vedrane! Pomozi!

Ne misleći da je i sam u opasnosti dečak se saže i uze ih u naručje, kad vide kako se s druge strane ponora uspravlјa kupinova vreža, preskače preko ponora, dolazi do dečakovih nogu, i kaže:

– Požuri, Vedrane! Tvoja se stena na vlasi kose drži!

S mravinjakom u naručju dečak zakorači na vrežu i pređe preko nje bezbedno kao preko mosta. Ni milosrdna ruka ne bi ga nežnije nastavku puta predala. Dečak kleče i spusti mrave na kraj livade.

– Upadneš li u nevolјu – zovi nas! – reče mravlјi vođa, a dečak se osmehnu i  da ih ne ožalosti obeća da će zvati. Zatim pođe zaboravlјajući i glad i žeđ, zagledan u vrh Srebrne Gore. Kad, iznenada, ču kako mu iza leđa neko dašće. Okrete se i vide: voda kao mahnita juri za njim. Preti: potopiće i planinu i dečaka. Šta sada? Voda stigla do kolena. Ne zaustavlјa se. Već mu ledenom rukom pojas stegla.

– Stani, vodo! Šta hoćeš? – jauknu Vedran, ali se voda s hilјadu malih usta kikoće, preti, podseća:

– Jesi li zaboravio kako si u oči izvora trunje bacao?

3adrhta Vedran, jadu doseti: izvor da ga potopi vode poslao, voda mu do ramena stigla. Zar je on znao da deca izvora imaju oči? A imaju! Vidi: svaka kaplјica u njega gleda, šapatom savetuje:

– Najmi se u službu Majci Voda! Očisti šumske izvore i potoke. Možda će ti poštedeti život.

A voda već do brade došla. Šta je mogao do da obeća dečak da će iz očiju izvorske dece povaditi sve trunje, poslušati naredbe Majke Voda, samo neka se voda povuče. I povuče se voda, otpoče Vedranova služba. Ali, uzalud Vedran iz izvorâ vadi lišće i trunje! Ono, stalno odnekud nailazi kao ukleto. Nikako lice izvora da zablista. Mesec već tri puta nebo obišao, porasla mlada šuma, a dečak se od početka posla ne odmiče. Ko zna koliko će služba Majci Voda potrajati? Zamorio se Vedran, rastužio. Čak i u snu, čini mu se, izvore čisti, nikako da očisti, tugo crna! Jedva se nekako seti mrava.

– Dođite, braćo! – pozva ih dečak u snu a kada je otvorio oči vide kako četica mrava nožicama trunje izbacuje, i peva:

Mlada će šuma listati, izvora lice blistati,

hoj—hoj, hoja-hoj …

I  samo  što  je  trepnuo  izbistri  se  prvi  izvor,  drugi,  treći,  sto  i   treći.

Osmehnu se Majka Voda Vedranu i reče:

– Verne prijatelјe, momčiću, imaš! Polazi svojim putem, a ako pomoć zatrebaš – zovi. – Pomilova ga po glavi Majka Voda i dečak krete, a sve mu se čini da ga nevidlјiva krila nose. Kako i ne bi? Veliki talas podigao dečaka na pleća, leti, na sam vrh Srebrne Gore ga spušta.

Zaneme dečak od divlјenja. Nežan i srebrn Mesečev Cvet kao džinovski lјilјan pred njim pravo u nebo raste, a stablјika mu leska i treperi. Da pruži ruku otkinuo bi je, porastao i kao lepotan svetom išao. Ali, kako da pruži ruku kad zna kakav će bol naneti Cvetu? Kako da ubije Mesečev Cvet? Kao da sam od sebe beži, okrete se i stade trčati dečak niz planinu, ostavlјajući Mesečev Cvet da blista na vrhu Srebrne Gore, da nežan i usamlјen sja kao zvezda.

Tako i do jezera dođe i zaustavi se da još jednom, u jezeru, vidi nebeski cvet. Naže se nad vodu i kriknu. Iz vode, kao iz ogledala, rastao je ka njemu lik visokog, prekrasnog momka. Jedva je mogao da poveruje da samog sebe u vodi gleda, kad iz jezera izroni Mesečev Cvet, dotače nežno dečakov obraz i reče:

– Hvala ti, mali brate!

Preko neba, kao osmeh, pređe nekakva bleda svetlost. Je li to starac Milija bio? Ili je Majka Voda dečaku rukom mahnula? Vedran nije mogao da odredi. Oči njegove majke zvale su ga izdaleka. Snažan i lep, korakom srndaća pođe Vedran ka svome domu. Za njim su vode pevale.