Sajt Moje dete predstavlja vam roman za decu „Pismo za Badija“, mladog pisca iz Pirota Miloša Sokolovića. Prikaz Sokolovićevog prvenca uradila je master filolog Milica Milenković.
Badijeve poruke deci
(Miloš Sokolović: Pismo za Badija, Narodna biblioteka Pirot, Pirot, 2019)
Miloš Sokolović (1985, Pirot), pesnik, pripovedač, književni kritičar i recenzent, po struci master filolog srpske književnosti i jezika sa opštom književnošću (studije završio na Filološkom fakultetu u Beogradu), nakon niza umetničkih i naučnih radova publikovanih u domaćim i regionalnim časopisima i listovima, te učešća na mnogim književnim festivalima gde je često i nagrađivan, odlučio se na nimalo lak podvig – da se čitaocima predstavi prvencem namenjenim deci, epistolarnim romanom Pismo za Badija (2019).
U nizu knjiga sa temom odnosa dece i životinja, koje su nezaobilazna lektira u odrastanju svakog čoveka, pojavio se dakle i savremeni naslov Pismo za Badija, kao podsetnik i opomena da srpska književnost i te kako ima nove literarne glasove za decu dostojne pripovedanja bardova naše književnosti: Branislava Nušića ili Branka Ćopića, ili pak onih najsavremenijih koji su svedoci veličine koju zahteva obrada teme na onaj čudesni, deci najprihvatljiviji način. Ispisana briljantnim poetskim jezikom i stilom kakav jeste svojstven pripovedačima sa juga Srbije (Bora Stanković, Slobodan Džunić), knjiga Pismo za Badija priziva na otvaranje vrata detinjstva jednog dečaka i jednog psa na krajnjem jugu Srbije, u njihovom selu, gotovo na margini naše zemlje gde ljudi uglavnom žive u teškim uslovima, ali sa velikim i neizmernim snovima. Takav je i glavni lik ovog romana, Feđa, petak, koji sanja da postane veliki fudbaler pa ga zbog toga njegov pas Badi naziva Filipo, i opet njegov pas Badi koji je dečakov najbolji prijatelj, najverniji pratilac, podrška i mudrost. Preispitujući izuzetno značajna pitanja o ljubavi, prijateljstvu, porodici i na kraju rastanku i smrti, Sokolović ovom knjigom ulazi u samu srž odgonetanja pitanja egzistencije čoveka, njegovog položaja u svom ličnom i kolektivnom svetu kroz dva ljubavlju ispunjena oka psa, kroz dva oka najvernijeg čovekovog prijatelja.
Čudesni „mudroslovni ljubimac“ Badi ni po čemu se ne razlikuje od svog druga Feđe, tačnije Feđa se poistovećuje sa njim: „Volimo fudbal, duge šetnje, pecanje, lov na jerebice, ležanje na zlatastoj slami posle žetve i jurcanje po selu kada nam nije ni do čega. Mrzimo moje odlaske u školu, jer ne želimo da se razdvojimo.“ Kroz prepisku ovo dvoje, jer ovde i Badi svojom šapom piše pisma, deca imaju priliku da dožive celu jednu školsku godinu sa Feđom i Mašom i njihovim vernim drugom Badijem, koja počinje rastankom sa nastavnikom ruskog jezika, a završava se težim i bolnijim (hipotetičkim) rastankom sa Badijem koji odmah na početku svog prvog pisma o rastanku kaže: „Dečače, život je to i mnogo će još dana proteći u kojima ćeš se boriti sa rastancima. Oni koje volimo ne odlaze zbog toga što nas više ne vole. (…) Bitno je da ne zaboravimo njihovu ljubav i šta su nam rekli kada smo se rastajali.“
Kroz niz pisama koje će Badi napisati Feđi dok je Feđa na časovima u susednom selu, nižu se prelepe poruke: „Ljubav prema prijatelju jeste redak dar koji može dati smisao ovom našem životu.“, „Naše suze dolaze iz duše. Kad porasteš, shvatićeš da samo one vrede.“, „U ljubavi prema deci ne sme biti granica, podizanja zidova, odloženih reakcija. Sa decom se uvek živi u sadašnjosti.“, „Zamisli samo one koji su privezani o klin i njihovu nasušnu potrebu za svakodnevnim trčanjem. Seoskim psima još uvek nisu srezana krila i retki su oni koji ne znaju da lete.“, „Ima neka tajna veza između učitelja i njegovog đaka. (…) Tu više nije reč o znanju, već o umeću učenja koje je poteklo iz ljubavi.“, „Kada ti život donese borbu, uvek biraj megdan. To ti je najpoštenije.“…
Lepotom pisane reči i načinom obrade teme o dečaku i psu, Pismo za Badija pridružuje se velikim romanima i likovima svetske i srpske književnosti kao što su Lesi se vraća kući Erika Najta, Zov divljine Džeka Londona te Nikolica s prikolicom iz knjige Orlovi rano lete Branka Ćopića. Sa druge strane, lepotom emocije kojom se ulazi u samu srž prijateljstva i bezrezervne i verne ljubavi jednog psa, Pismo za Badija je na visini Pesme o keruši Sergeja Jesenjina.
Miloš Sokolović o svojoj knjizi kaže: „Pismo za Badija izrasta iz univerzalne priče o ljubavi, prijateljstvu i rastanku, dok je u pozadini arhetipski inicirani motiv o učeniku i učitelju (nastavniku), koji je na rastanku dao svojim učenicima prećutno obećanje da će im posvetiti knjigu koja će ih podsećati na zajedničke školske dane. U njoj nema lažne sentimentalnosti, ali je osećajnost sveprisutna. Nastala je iz nepresušne ljubavi prema deci koja još uvek veruju u dobro i dobrom se nadaju i prevashodno je odgovor na njihovu nesebičnu ljubav.“ Njegova recenzentkinja dr Jelena Veljković Mekić ističe: „Sokolović ne pokušava da izmašta neku ludu avanturu koja će oduševiti čitaoca, već želi da mu pokaže da je i najjednostavniji događaj poseban i da je život i svojoj iskonskoj naivnosti divna pustolovina.“ Dodajemo da je Sokolović knjigu posvetio ne samo svojim učenicima već i svima nama koji sa iskonskom radošću čitamo pronalazeći u velikim životnim temama nepresušno more avantura.
Knjiga Pismo za Badija, koju ćemo metaforički okarakterisati i kao Badijeva pisma čovečanstvu, jeste knjiga koja pleni svojim nesebičnim davanjem svima onima kojima dobrota i plemenitost žive u srcu – pre svega deci, dakako najčistijima među nama i u nama – deci.
Autorka: Milica Milenković
