Uroš Tirnanić je učenik VIII razreda Osnovne škole „Ratko Mitrović“ iz Novog Beograda. On je jedan od pobednika našeg literarnog konkursa „Podeli dar“. Pričom koju vam danas predstavljamo Uroš je osvojio II mesto na konkursu „Miris dunje na ormaru“ u kategoriji za najbolju priču I ranije smo je susretali sa njegovim radovima, a vi ako ste ih propustili obavezno pročitajte: Sokoćala, Knjige su u modi, Kako se raste od pesme…
Miris dunјe na ormanu
Daleko, duboko, u mojim mislima, svetluca lik moje bake. Umrla je pre nekoliko godina, a ja imam osećaj da je sitnim, umornim koracima otišla negde daleko i da će se jednog dana vratiti. Nekada mi se čini, da njen lik počinje da bledi, ali ono što trajno ostaje u sećanju, jeste miris njene sobe.
Jesen i zima u bakinom domu mirisali su na žute dunje. Uvek je na ormanu držala nekoliko zlatastih plodova, onih najlepših, koje je srcem izabrala. Ostale dunje je čuvala poređane jednu do druge, u kartonskoj kutiji. I od njih mi je kuvala kompot. Sekla je dunju sa sve korom na kockice, stavlјala u vodu da proklјuča, a onda dodavala med i cimet. Mirisala bi cela kuća. Jedva sam čekao da se kompot ohladi, pa da ga jedemo zajedno. Jer, dok smo ga jeli, i dok sam uživao u tom ukusu koji je između ukusa kompota od jabuka i krušaka, baka je uvek imala nekih novih priča o dunjama…
Pričala mi je da je dunja gajena još u Vavilonu pre 4000 godina. Da kasno cveta i zato retko strada od prolećnog mraza. I da je to razlog što dunja rađa svake godine. Pričala mi je, kako je, dok je bila mlađa, spremala marmelade, džemove, liker od dunje i rakiju dunjevaču. I da su lјudi nekada koristili dunju kao lek protiv kašlјa, opekotina, stomačnih problema…Neke priče su mi bile posebno interesantne. Baka je tvrdila da u grčkoj mitologiji koju učimo postoji greška i da Paris nije dao Afroditi zlatnu jabuku, već žutu dunju. Jer, dunja je simbol plodnosti, lјubavi, sreće. Zato su stari Grci sipali u nju med i tako ispečenu služili samo za vreme velikih svečanosti. Po njihovoj tradiciji, bacali su je na svadbena kola u kojima je mladoženja vodio mladu svojoj kući. Nevesti je tada ona darovana kao simbol plodnosti. A kod nas je, u stara vremena, mladić devojci poklanjao dunju, onda kada je želeo da joj pokaže veliku lјubav i vernost.
Vreme prolazi, a ja znam da ću se nekih detalјa svog detinjstva sećati samo po mirisu. Vremenom će lica i događaji nestajati iz sećanja, ali će ostati mirisi, mirisi događaja. I kao što smo na rođenju majku prepoznali po mirisu, tako i na kraju, posle svega, ako jednog dana sve izbledi i nestane iz sećanja, ostaje miris. A mene će za baku uvek vezivati miris dunje na njenom ormanu.
