Priču “Miris dunje na ormaru” poslala nam je Teodora Savić učenica 8. razreda osnovne škole “Nadežda Petrović“, iz Velike Plane. Teodora je ovom pričom osvojila 3. mesto na dečjem literarnom konkursu pod nazivom „Miris dunje na ormaru“ u kategoriji starijih osnovaca.
Miris dunјe na ormaru
Ulazile smo polako, šiblјe je bilo veliko a trava nabujala od jesenje kiše, provlačile smo se nekako do praga koji je bio prekiven lišćem.
Videla sam kako drhti, pa sam stari klјuč uzela iz njenih ruku i sama oktlјučala vrata uz reči: “Pusti mama, ja ću!” Dok smo skidale paučinu sa ulaznih vrata niz njene rumene obraze slivala se poneka suza. Na zidu slika bake za koju je ona bila vezana. Setila se dana kada je bila mala i najviše vremena provodila sa baka Milicom. Pričala mi je o staroj dunji i običaju koji je davno iščezao. Kao da je osetila taj miris. Ormar visok, sada već oronuo i iskrivlјen, na njemu krupna žuta dunja. Mama kaže da je to bio deo tradicije i da je dunja mirisala tako jako da bi je osetio svako ko otvori vrata kuće. Osetila sam svoje srce, kaucalo je sve jače. Pomislila sam da emocije udaraju o ispucale zidove bakine sobe. Poželela sam da osetim miris dunje. Gledale smo u istom pravcu, ka mestu gde je ona stajala, baš tu na ormaru. Čvrsto sam joj držala ruku i poželela da bar na trenutak vratim vreme i zaustavim tugu u njenom srcu. Kaže da se miris dunje mešao sa mirisom kolača iz peći, dok bi lagano pucketala vatra.
Od tog dana neprestano razmišlјam o dunji i o nostalgiji koju nosi sećanje na ovu priču. Ovi tmurni dani pozne jeseni evociraju toliko mnogo uspomena, vraćaju u prošlost i unose želјu da se čovek vrati unatrag. Uskoro stižu dunje. Ove godine sam rešila da obradujem mamu, uberem jednu dunju, baš kao što je moja prabaka radila. Sećanja ne umiru kao ni oni koje volimo, miris dunje će poovo doneti sreću i mir maminom srcu, a ovoj jeseni vratiti čar iz prošlih dana.
