Priču “Miris dunje na ormaru” poslala nam je Tamara Savić učenica 6. razreda osnovne škole “Nadežda Petrović“, iz Velike Plane. Tamara nam je poslala svoju priču u okviru istoimenog konkursa koji je raspisao sajt MojeDete.
Miris dunje na ormaru
Počinjem da osećam miris jeseni, mokrog asfalta i pokislog lišća.
Čulo mirisa u nama budi lavinu osećanja i svaki period života ima specifičnosti koje su oslikane njima. Kako su se danas pojavili razni osveživači prostora, koji bi verodostojno oslikali jesen, narodna tradicija se izgubila. Dunja je veoma specifično voće. Naše bake su nekada davno bile domišljate i kao svoj osveživač prostora izabrale baš nju. Ono što je uvek bilo upečatljivo je opojan miris ovog voća. On unosi u dom sveživu, osećaj mira i spokoja, ali i nagoveštaj da je jesen odavno stigla.
Miris zrelih dunja je veoma snažan ali i veoma poseban. Ovo voće je samo po sebi posebno, neki ljudi ga ne mogu jesti zbog specifičnog ukusa, ali mirisom očarava svakog. Neke bake i dalje neguju ovu tradiciju. Stare, drhtave ruke nakon što uberu dunju stavljaju je na stari ormar, ali u položaju u kojem ona visi na grani. Ono što je bilo važno jeste da se ubere ona najlepša i najveća. Bake u tome su bile posebno pažljive i obazrive, želele su da jesen, a kasnije i zimu učine tako čarobnom. Obično bi dunja stajala tu čitave zime, a do nje poneka tegla sa slatkom i džemom. Dok se dan gasi i mrak već uveliko vlada selom, stara baka se sprema na počinak, pogleda u dunju i uz osmeh mirno i spokojno zaspi. Sreću su činile obične stvari, a običaji su se uvažavali i poštovali svake godine.
Naše bake su te koje čuvaju od zaborava sve ono što je njih činilo ispunjenim.
Tamara Savić VI-1
OŠ “Nadežda Petrović“, Velika Plana
