Najznačajniji motiv u najpoznatijem delu Ive Andrića „Na Drini ćuprija“ je most. Jedna čvrsta i istrajna građevina koja odoleva vremenu i traje kroz sve prilike i neprilike. Tako je Ivo Andrić pošavši od ovog motiva, dao poruku da iako je ljudski život kratkotrajan, čovekovo delo svakako ostaje i traje vekovima. Roman seže daleko u istorijsku prošlost, i govori o nizu istorijskih činjenica, ali se ne može smatrati istorijskim romanom, jer Andrić to nije ni želeo. Želeo je da pokaže istrajnost i vrednost ljudskog dela. Želeo je da ukaže na skupocenu građevinu jedinstvene lepote, koja nije sama za sebe živela, već je ispepletana sa svim životima i sudbinama ljudi iz varoši.
U romanu „Na Drini ćuprija“ obuhvaćeno je široko istorijsko razdoblje od četiri veka, gde najvažnije mesto zauzimaju događaji koji su se odigravali oko ili na samom mostu. Zanimljivo je i kako se živelo pre izgradnje tog mosta i na koje su sve načine ljudi pokušavali da pređu Drinu. Naime, na tom mestu je postojala neka crna skela koju je prevozio neraspoloženi i bezvoljni skeledzija. Sama izgradnja mosta povezana je sa jednim događajem, a to je danak u krvi.Turci su s vremena na vreme odvodili srpske dečake i obučavali ih za vojsku. Većina ovih dečaka brzo bi zaboravila svoje poreklo i potpuno se posvetila veštinama ratovanja i novom životu. Među njima je bio i dečak koji je kasnije postao čuveni vezir Mehmed-paša Sokolović. On nije zaboravio odakle potiče, pa čim je uzmogao rešio je da se na neki način oduži svom rodnom kraju. U njemu se rodila ideja o gradnji mosta, pa se pobrinuo za njegovu izgradnju koja je bila neohodana i njegovoj duši i ljudima toga kraja.
Ljudi su s početka sumnjali da će most ikada biti završen, neki su se čak i opirali njegovoj izgradnji. Tako je sudbina majstora Radisava, koji je preko dana gradio most, a uveče ga rušio, bila tragična i njegovo nabijanje na kolac bio je primer drugima koji bi se možda drznuli da remete izgradnju mosta. Jedan od najupečatljivijih likova u periodu izgradnje mosta je Abidaga, glavni vezirov poverenik za izgradnju. Loš i prepreden čovek. Strog prema nadničarina, ali i prema svojim potčinjenim sunarodnicima. On na zadovoljstvo mnogih biva smenjen kada se sazna da je prisvajao novac namenjen gradnji mosta. Na njegovo mesto dolazi Arifbeg, pošten i moralan čovek. Sa njime se gradnja mosta odvija bez ikakvih problema.
Među ostalim događajima koji zauzimaju mesta u delu, važniji su i srpski ustanak 1804. godine, Miloševa Srbija i postavljanje granica prema Bosni, ulazak Austrije u Bosnu, balkanski ratovi, atentat u Sarajevu, Prvi svetski rat. Međutim, sve te istorijske činjenice nisu u središtu dela. Zapravo, one pomažu u prikazivanju istrajsnosti mosta kroz teške trenutke i neprilike. Most na Drini je glavna tema, naravno, ali i ljudi i događaji koji su koliko-toliko povezani sa mostom. Most je trajan, dok su ljudski životi prolazni, zato nema glavnog lika u romanu, jer vreme od četiri veka ne može da izdvoji jedan ljudski život.
Svakako da Andrić prikazuje raznolike ljudske sudbine. On sa istim interesovanjem prikazuje pripadnike različitih naroda koje je spojio život u kasabi – Srbe, Turke i Jevreje. Od svakog uzima ponešto što može poslužiti kao upečatljiva slika ljudskih sudbina i osobina. Na taj način je prikazana sudbina Radisava sa Uništa, sudbina Fate Avdagine, koja se bacila sa mosta na dan venčanja, jer nije želela da se uda za čoveka koga ne voli i kojeg joj je otac izabrao. Zatim je prikazan niz anegdotičnih slika i to sa ciljem da se pokaže kakav je bio život ljudi u toj varošici dok je most jedina nit koja sve povezuje. Tako je ispričana poučna, ali i nesrećna priča o Milanu Glasinčaninu. Njegov porok bila je kocka i u jednom delu romana pisac pripoveda kako se ispred kapije mosta jedne večeri kockao sa nekim nepoznatim čovekom i tada sve izgubio. Kasnije se pričalo da se te večeri kockao sa samim đavolom. Među pričama o tužnim ljudskim sudbinama tu je i priča o samoubistvu Georga Feduna, koji je stražrio na mostu. Nakon što je propustio hajduka Jakova Čekrlja, i shvatio da on nije lepa devojka u koju je hajduk bio prerušen, George se ubio.
Radnja romana prati i sudbinu Lotike, mlade i lepe žene koja je vodila prvi hotel koji je bio otvoren u kasabi i koja se trudila i održavala ga i onda kada je nastuplilo teško vreme za kasabu. Vreme teče i sve se oko mosta menja, ljudi, kuće, običaji, a jedino on stameno stoji služeći svojoj svrsi. Povezuje obale, ljude i sudbine. Sve ove priče prati određno vreme uz koje idu i istorijske činjenice. Andrić je opisao jedno teško vreme u kojem je bilo porobljenog naroda, tiranije, okrutnosti ali i otpora i odlučnog narodnog bunta. Život ljudi iz kasabe pratile su svakojake neprilike i nedaće, među njima i velika poplava koja je gotovo uništila kasabu. To je bilo vreme teških ratovanja, nemaštine i velikih gubitaka, naročito ljudskih. Tako je Petar Gatalo nastradao u ratu u Sarajevu i za sobom ostavio brižnu ženu. Njegov kum Mihailo, koji je, otkako je započeo Prvi svetski rat, prihvatio mnogo kasablija u svoj dom, ispričao priču o Petrovom krštenju, koje se po svemu sudeći odigralo na kapiji mosta.
Međutim, iako u romanu nema glavnog lika, životi, sudbine i anegdote nekih ličnosti vrlo su zanimljivo ispričane i izbacuju ih u pojedinim trenucima u prvi plan. A jedna od najzanimljivijih je svakako priča o Alihodži. Njegov lik je vrlo složen. Prikazan je kao vrlo poštena, principijalna, dobra, ali i tvrdoglava osoba. Bez obzira na nacionalnu pripadnost, on realno sagledava dešavanja u kasabi. Ljut je jer je sultan predao Bosnu Austrijancima. On razmišlja o nekada moćnoj turskoj imperiji, žali za onim što je nekada bilo i ne prihvata nove običaje i zakone. Pokazuje prkos i bunt i zato doživljava da ga njegov narod ponizi i kazni. Tako su ga desnim uhom prikovali za drvenu gredu na mostu. Doživljava kaznu od svojih, a pomaže mu upravo neprijatelj. Međutim, najteže što će doživeti je da gleda prekinut most posle neke granate. On je sasvim svestan da je turskoj sili došao kraj.
Priča o teškom vremenu, punom istorijskih činjenica, upotpunjena je nizom ličnosti i anegdota, s ciljem da se pokaže prolaznost, kratkotrajnost ljudskog života i gorčina ljudskih sudbina. Jer, vreme teče, zajedno s njim i odlaze i ljudi. Smenjuju se generacije i tako i one nestaju u vremenu. Ono što svakako ostaje da traje jesu ljudska dela, delo kao što je i most, Mehmeda-paše Sokolovića.
