Primeri pismenog sastava na temu „Most na Žepi“ za učenike 8. razreda osnovne škole. Ova teme objavljene su u časopisu za dečje umetničko stvaralaštvo „Dečje iskre“.
Most u Andrićevoj pripoveci
Umetnost oplemenjuje čoveka. Delo je ono što traje, nadživljuje i ostaje posle nas. Ono je svedok jednog vremena.
Delo je plod naših dugogodišnjih misli, želja i ideja. Ono je stvaralački izraz. Naš književnik Ivo andrić u svojim knjigama pisao je mostovima i uvek isticao njihovu vrednost i lepotu. Mostova ima raznih, po obliku i veličini, boji i izgledu. Međutim, i pravi smisao svakog mosta je isti. Most je uspeh, i prebrođena prepreka.On je spona koja povezuje ljude, krajeve. Medju ljudima most ostvaruje razumevanje i prijateljstvo.
Ćuprija je u Andrićevoj pripoveci savladana reka, upornost, snaga i istrajnost čoveka stvaraoca. Most od belog kamena je neobičan u kršu i goleti, u brdovitoj i mračnoj zemlji, „u kojoj je život, bez ikakve više uljuđenosti, siromašan, štur, opor“. On je, čini se, kao laka ptica što se sprema da prhne. Skladan i uspešan ali i izdvojen, usamljen, tužan kao i život njegovih graditelja. Izgleda „kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak.“ Obeležje lepog. U bespuću lepota. Neobičan oblik, pun života i snage. Most na Žepi je zasenjivao pogled, u toj divljini i šipražlju, dok vremenom nije postao deo svakodnevnog i ustaljenog života ljudi.
Most je priča o sudbinama, a njegovo bitisanje deo mnogih vremena. On je svedok ratova, neuspeha, uspeha, radosti i tuge. On je prepreka i protivnik svakom neprijatelju. Most može da bude i simbol neuništivosti ljudskog dela.
Slađana Stan, VIII OŠ „Stjepan Stevo Filipović“ Beograd
Slika Andrićevog mosta u priči „Most na Žepi“
Divlja i kamenita Bosna. Prepuna je strmih planina i pustoši. Taj rastrgan, surov kraj, odaje snažan utisak neke divlje lepote, na koju se stranac neće lako navići, ali lepote koja je odvajkada opsedala srca svojih ljudi svom žestinom ljubavi.
Kada čovek piše o svom kraju, ma kakav on bio, njegovo srce je opsednuto nezadrživim osećanjima ljubavi i za najsitniji kamičak i zato treba razumeti Andrićeva osećanja prema Bosni, njenim snažnim nezadrživim rečicama što protiču kroz strme kanjone. U pripoveci „Most na Žepi“, Andrić kao da se plaši svojih osećanja i kao da ih pokušava potisnuti duboko u sebe, ali ta osećanja ponosa i ljubavi za svoju zemlju izviru iz svake njegove reči i misli. Koliko je ljubavi potrebno da se opiše lepota jedne male ponosne rečice koje nema čak ni na svim kartama. Jedna mala Žepa i jedan veličenstveni, most na njoj. Most što kao plašljiva ptičica stoji izmedju dveju obala, građen od kamena, kome kao da je neimar podario duh života. Građevina koju kao da su sazidali nebeski sveci, a ne ljudi.
I čini se da će to belo zdanje, što samo izgleda kao most, svakoga časa oživeti, pokrenuti se i nestati u daljini. Da su gazele snežno bele, zasigurno bi verovali da to tamo u daljini nije most, već jedna od njih u prefinjenom, elegantnom skoku preko ponora.To čudno zdanje savršeno u svojoj jednostavnosti i prefinjenosti izraza, ne ostavlja izraz potrebnog već umetničkog dela. Taj čudni most što kao simbol trajnosti i sigurnosti stoji ponosito, kao da pobeđuje ovaj grubi kraj koji želi da ga zgrabi i sputa.
Ovo zdanje je izraz čovekove želje za spajanjem, postojanošću, i trajanjem, ali ono ističe upornost i veličinu čovekove pobede nad prirodom.
Gordana Pavlović VIII, OŠ Svetozar Marković Kragujevac
