Svaki roditelj, koji sa interesovanjem prati učenje svog deteta, može njegov napredak uočiti i pre učitelja, jer bolje poznaje svoje dete.
Budite objektivni
Napor se mora nagraditi pohvalom, čak i onda kada su rezultati manji od očekivanih. U svakom slučaju, treba biti realan. Roditelji često zahtevaju ili očekuju najbolje rezultate, zanemarujući činjenicu da im je dete u pojedinim oblastima manje sposobno od svojih vršnjaka. Za nekoga ko je duži period dobijao samo jedinice, svaka pozitivna ocena je veliki uspeh. Zato se mora sagledati kako težina postavljenih zadataka, tako i sposobnosti deteta.
Dete ne treba da bude nagrađivano pohvalama za svaku sitnicu, već samo onda kada uloži poseban napor i pri tome postigne određeni pozitivan pomak. Samo tada će imati svest o tome šta je dobar, šta prosečan a šta loš rezultat, i moći da proceni koliki napor je potrebno uložiti. Kada hvalimo nešto što pohvalu ne zaslužuje, postižemo suprotan efekat.
Dete shvata da je uradilo dovoljno i ne mora ulagati poseban napor, jer je roditelj zadovoljan učinjenim. Ali, kada je i samo svesno da je moglo da uradi više, ono prihvata prekor i stiče uverenje da je uspeh izostao zbog sopstvenog nedovoljnog angažovanja. Bitno je naći meru u zahtevima, koji moraju biti odmereni i za dete nisu previše opterećujući. Negativne posledice ostavlja stav stalnog nezadovoljstva, kao posledica nerealnih očekivanja.
Neočekivana pohvala je vrlo delotvorna i u pamćenju dugo ostaje, kao i nagrada koja je bila iznenađenje. Međutim, pohvala ima dejstvo samo kada nije izveštačena i preterana, kada je odmerena i dolazi iz srca. Takođe ni ironija nije pametan izbor, jer najčešće su uvrede za dete izjave tipa: „Siguran si učesnik narednih Olimpijskih igara, toliko si brz“.
Stavite detetu do znanja da nagradu treba da zasluži
Kada želimo da pohvalimo dobru ocenu, bolje je da ne naglašavamo samo krajnji rezultat, već put koji je doveo do njega. Na taj način dete će shvatiti značaj sopstvenog napora i sredstava koji vode do cilja, što je važno za stvaranje dinamične slike o sebi samom. Npr. „Odlična je ideja da napraviš svoju kartoteku od naučenih stranih reči“. Ako koristite spoljašnje podsticaje, onda razgovarajte sa detetom i objasnite mu da ne treba da se trudi kako bi dobilo nagradu, već da od njega očekujete sticanje novih znanja i sposobnosti. Naglasite da nagradu nije dobilo, već zaslužilo i da ste njome hteli da mu pokažete koliko vam je stalo da u nečemu napraduje, npr. da ne treba da ima jedinicu iz matematike, jer ste sigurni da može dobiti bar ocenu više. Ukoliko dete ponovi rezultat, smanjite nagradu da ona ne bi postala cilj po sebi, već da dete nauči da uživa u sopstvenim sposobnostima. Ako ste u početku davali nagradu za urađen domaći zadatak, sledeći put nagradite samo ako se zadaci obavljaju nekoliko dana zaredom i to bez gunđanja. Ako je petica iz matematike čista utopija, za to se ne sme obećavati nagrada. Podsticaji ne treba da postoje ni za one zadatke koje dete inače voli da radi.
Nagrađujte decu lepim iskustvima, a ne materijalnim nagradama
U odnosu na materijalne nagrade, delotvorniji su lepi doživljaji koje deca i roditelji dele i koji dugo ostaju u pamćenju, kao npr. zajednički izlet, odlazak u bioskop ili na utakmicu. Pored toga, važno je da nagrada ne kasni za postignutim uspehom, jer tada se to dvoje ne dovodi u međusobnu pozitivnu vezu. Stručnjaci savetuju da se nagrađivanje ne povezuje sa rezultatima, nego sa uloženim naporima. Nema ničega lošeg u tome da obećate nagradu na sledeći način: „Ako tokom sedmice svakoga dana budeš učio 20 minuta za pismeni zadatak, na kraju nedelje možeš ići u bioskop bez obzira da li ćeš dobiti peticu ili trojku“. To su prilike kada možete da motivaciju deteta podignete na viši nivo.
Budite smireni, odlučni i konkretni kada kritikujete dete
Ali kod učenja, kao i drugih stvari, dolazi do problema. Soba će biti neuređena, zadaci loše urađeni i to su propusti za koje morate i smete da prekorite dete, vodeći računa da grdnja bude konstruktivna i izrečena što je moguće neutralnijim tonom.
Objasnite detetu da kritika ne znači da ga manje volite, već samo da niste zadovoljni njegovim ponašanjem. Nije ono „greška“, samo je napravilo grešku. Vaša reakcija mora da bude konkretno formulisana, da se odnosi na određenu situaciju a ne na ličnost deteta. Recite „Ne pridržavaš se našeg dogovora“ a ne „Nikada ne čistiš svoju sobu, pravi si prljavko“, ili „Ovoga puta se nisi dovoljno potrudio“ a nikako „Baš si glup i lenj“. Apsolutno odbacivanje tipa „Uopšte nemaš talenta za strane jezike“ ili „Nemoguće da to ne možeš da razumeš“ nisu produktivna i potkopavaju samosvest svakog deteta. Bolje dejstvo imaju podsticaji kao „Pravilno si primenio formulu, ali potrebno je da još jednom proveriš rezultat“.
Kada su problem loše ocene, treba tragati za uzrocima: „Mislim da si kasno počeo da se spremaš za pismeni zadatak. Da li sam u pravu?“. Objasnite detetu da razlog neuspeha nije njegova nesposobnost, već manje zalaganje, tako ćete više uticati na njega.
