Početna Porodica Deca za decu Najbolji profesori uče iz srca, ne iz knjiga…

Najbolji profesori uče iz srca, ne iz knjiga…

396
0
PODELI

Literarni rad pod nazivom “Najbolji profesori uče iz srca, ne iz knjiga…” napisala je Belma Husović učenica srednje Medicinske škole iz Novog Pazara. Rad je poslat u okviru konkursa “Podeli dar”. Belma ga je darivala nama, a mi ga delima sa vama. Uživajte!

Najbolji profesori uče iz srca, ne iz knjiga…

Šta bi život bio ako bismo imali priliku da u ključnim momentima zaustavimo vreme ili promenimo tok kojim se kreće sve ono što doživljavamo nepravičnim po naša osećanja?

Tražim od svih vas da jednom duboko uzdahnemo zajedno i dopustimo da nas nemoć okruži u vazduhu. Želim da ih jasno osetimo! Skoro da su opipljivi koliko je očevidno njihovo postojanje, skoro da danas pred očima vidimo svu svoju nemoć pred životom koji nema sluha za naše želje i ono što nas čini radosnima.

Profesore, Vi ste nama uvek bili radosna i svetla tačka srednjoškolskog “životarenja” jer smo u Vama pronašli sve što jednu ličnost čini vrednom svakog poštovanja i iskrene učeničke ljubavi prema svom svetlom uzoru… Pamtite nas po našim oduševljenim izrazima lica u svakim od onih trenutaka kada nas iz svoje perspektive upoznajete sa životom koji nas čeka i otvarate vrata našim kvalitetima da prepoznaju svoja mesta u budućnosti. Mi ćemo Vas pamtiti kao što se pamti svetla i junačka istorija- uz neizostavno i neprestano divljenje koje za sobom vuče još brdo neopisivo lepih osećanja…

Dozvolite nam samo još tu čast da Vas svakodnevno spominjemo onako iskreno kako se spominje plemeniti prijatelj koji nam nedostaje da nam unese radost, da mu se nasmešimo, da oberučke prihvatimo svaku njegovu misao kao veliku mudrost koja nam leči dušu.

A u onim prostim životnim sitnicama ostaće da se ponekad, u šumu i graji, setimo Vašeg: “Haj malo tiše gore” i da se stvarno stišamo, da se zanesemo uspomenom na čoveka za kog zaista, ali zaista ne znamo kakav je kad se naljuti.

A ako život propisanu sudbinu stvarno vidi vrednijom i jačom od ove tuge što nas u vazduhu okružuje, ostaje još samo pokorna nada da će vam ta sudbina pokloniti uspeh i sreću kakvu zaista zaslužujete. Naglašavam, ne onakvu kakvu ljudi jedni drugima redovno požele na rastancima, već onakvu kakve je vredan čovek koji je toliko radosti uneo u ova brojna mlada srca.

Na kraju se zapitamo, da li bi bilo bolje da nam nikada niste predavali, da niste bili toliko dobri prema nama…?

Uvek se dešava ono što je za nas najbolje – ovo odeljenje je imalo tu čast, privilegiju i zadovoljstvo  poznavati osobu kao što ste Vi!

Hvala Vam što ste bili divan profesor!

 

OSTAVITE ODGOVOR