Izazovi modernog roditeljstva postaju brojniji iz dana u dan. Težnja da isprate sve trendove pozitivnog roditeljstva, često pred roditelje postavlja (ne)dostižne ciljeve, a među njima i onaj najapsurdniji – da se bude najbolji roditelj na svetu.
Roditeljstvo nekad i sad
Nekada se utrkivanje u majčinskoj brizi i stvaranju snažne očinske figure najčešće odvijalo na roditeljskim sastancima ili pak na porodičnim slavljima. „Pogledaj ovog mog kako je izrastao, taj će biti košarkaš reprezentacije, kad ti kažem ja!“ ili „Moja Milena je ponovo prva na takmičenju iz matematike, mamina pametnica! Budući Ajnštajn, videćete!“ „Popraviće on tu trojku, nastavnice. Pritisnuću ga ja kod kuće malo. Pametan je on, samo malo lenj.“
Roditelji su teško pred drugima priznavali greške svoje dece, ali su poštovali mišljenje nastavnika i učitelja, pa bi se kad negde nešto „zagusti“ pritiskalo i s jedne i s druge strane da se u pametnu a lenju glavu usadi znanje, a u dnevnik upiše četvorka.
Na dete se pritiskalo i otud i odovud. U školi, kod kuće, na dečjem igralištu, ulici. Nije se mnogo marilo šta sad to dete možda hoće ili želi, što je lenjo i da li je moguće da ono zaista ne razume kvadratne jednačine ili kako radi srce. Pritiskaš dok ne napraviš od njega čoveka.
- Dok si pod mojim krovom ima da slušaš!
Najbolji roditelj si bio ako tvoje dete sluša. Onda su ista ta deca izrasla u ljude i rekla: ja moje dete neću da pritiskam!
Dete u centru pažnje!
Mi, deca nekadašnjih roditelja i vaspitnih pravila, rekli smo: ja neću tako. Ja ću suprotno! I opet – preko mere. U centru zbivanja sada je dete. Njegove potrebe i želje. Naši roditelji bi rekli: njegovi hirovi.
Odrastanje u poslednjim decenijama prošlog veka značilo je sve one slobode koje danas deca nemaju: igranje bez nadzora odraslih, jurnjava po prirodi, pravo na dosadu i maštanje. Našim roditeljima je bilo važno da budemo siti, čisti i zdravi.
Isto tako, značilo je sve one emocionalne kočnice i stege. Duševni stiskavac. Jesmo li srećni, imamo li nekih želja, šta mi o nečemu mislimo – oko toga se nisu brinuli. Mislili su: dete nije ličnost, dete je – pa, dete. Ono ne razume!
A onda se pojavio neko ko je rekao: deca nas sve razumeju. Samo treba da naučimo da pričamo s njima. No, kako to biva, umesto da u detetu vidimo sagovornika, mi smo ga popeli na pijadestal i smestili u centar svoje pažnje.
To je recept za odlazak u drugu krajnost. Put je malo drugačiji, ali paradoksalno, cilj je isti – napraviti dobrog čoveka. Biti najbolji u tome. Biti najbolji roditelj.
Zašto bi iko želeo da bude najbolji roditelj na svetu?
Potreba da se bude najbolji roditelj na svetu nametnuta je od strane društva i virtualne zajednice. Ono što je počelo kao želja da se bude drugačiji roditelj od sopstvenog dovelo je do imperativa da se bude najbolji roditelj ikad. Internet je preplavljen savetima, priručnicima i tutorijalima. Iza svakog ugla vas čeka 1001 koristan savet kako da utičete na razvoj ličnosti svog deteta, na razvoj samopuzdanja i uspeha. Međutim, priča se tu ne završava.
Roditelji današnjice ne sreću se samo na roditeljskim sastancima. Podsredstvom društvenih mreža, raznoraznih Fejsbuk i Viber grupa, roditelji druge dece sada su praktično u našim domovima. Mi možemo jasno da vidimo kako Markova mama ili Nenadov tata rade sve ono što mi radimo – ali: drugačije. A čim je na društvenoj mreži: bolje.
Još jednom, pažnja se preusmerava na roditeljske greške. Današnji roditelji su ona deca koja su odrasla uz oprečne pridike tipa:
- Zašto si dobio trojku, vidiš kako je Nevena dobila peticu?!
- Ali pismeni je bio težak, mama. Nemanja, Maja i Jovana su dobili dvojke!
- Ma šta se mene tiču druga deca! Nećeš se upoređivati sa gorim od sebe!
Zbog toga se roditelji danas ne ustremljuju na svoju decu, već na sebe: mora da radim nešto pogrešno. Zašto neće da uči? Kako li je Milanova majka uspela da ga navikne na dodatne časove engleskog? I tako unedogled.
Analiziranje i preispitivanje nužno nameće zaključak da niste najbolja majka ili otac na svetu.
Međutim, da li najbolji roditelj na svetu uopšte postoji?
Pre nego što pokušamo da damo odgovor na ovo pitanje, možda bi valjalo da se zapitamo: a s kim se mi to takmičimo? Sa našim roditeljima, sa rodteljima školskih drugova naše dece ili sa roditeljima koji decu podižu negde u Švedskoj ili Americi?
Kakav god da je vaš odgovor, ovde mora uslediti pitanje: a zbog čega je to vašem detetu važno? Kako se to zaista odnosi baš na vaše dete? Kako na njega konkretno utiče?
Tada sve postane jasno. Uprkos mnogobrojnim savetima stručnjaka, drugih roditelja, uprkos mudrostima sa Interneta, na kraju je najvažnije da date sve od sebe i budete najbolji mogući roditelj svom detetu. Dovoljno dobra majka. Dovoljno dobar otac. Roditelj koji (u)poznaje svoje dete. Posvećen, prisutan, predan i dosledan.
Ne mora ceo svet da zna kako je to u našem porodičnom gnezdu.
Ili mora?
