Roditelji katkad iz najbolje namere prave greške u vaspitanju koje negativno utiču na formiranje i razvoj dečje ličnosti. U želji da zaštitimo svoju decu, da im razvijemo zdrave stilove života vrlo često preterujemo, jer ne vodimo računa o prirodi i senzibilitetu deteta. Preterano brinemo da li će moći samostalno da urade neke stvari, da li će biti ambiciozni i sl. Neretko se dešava da grešimo utoliko što se trudimo da ih oblikujemo umesto da oslušnemo njihove stvarne potencijale i usmeravamo ih u tom pravcu.
Prezaštićeno dete
Ukoliko spadate u grupu roditelja koji neprestano lebde nad svojim detetom vreme je da promenite nešto kod sebe. Dete koje je prezaštićeno odrasta sa uverenjem da je nesposobno i nespretno. Pazeći da se ne povrede uskraćujemo im mnoga dečja zadovoljstva, jer roditelji iz straha da se detetu nešto loše ne desi, vrlo često preteruju. Deci je za pravilan razvoj potrebno da se osećaju pobednički, da dožive trijumf npr. prilikom penjanja na drvo, ali zbog roditeljskog straha takva zadovoljstva su im uskraćena. Poražavajuća činjenica je da imamo sve veći broj dece mlađeg školskog uzrasta koja ne umeju da se popnu na drvo i koja se plaše lopte.
Primetan je i veći broj dece koja ne umeju sama da vežu pertle iako je to jedan od pokazatelja zrelosti. Nasuprot tome dobijamo generacije koje su eksperti za korišćenje modernih tehnologija i vrlo vešto barataju sa njima, što dobija epidemiološke razmere. Neretko se dešava da roditelji redovno raspremaju dečju sobu, da umesto njih zatežu krevet, da im redovno pakuju knjige za školu ili proveravaju da li se u pernici nalazi sve što je potrebno. Na taj način dete skida odgovornost sa sebe i ne oseća se ni najmanje neprijatno ukoliko se u rancu ne nalazi sve što je potrebno, jer to ne smatra svojim već roditeljskim propustom.
Ne obećavajte ono što ne možete da ispunite i ne ostvarujte svoje ambicije preko dece
Često se dešava da roditelji ishitreno daju obećanja, koja unapred znaju da ne mogu ispuniti, a to je veoma velika greška. Posebno kada je u pitanju motiv za učenje ili obavljanje nekih aktivnosti. To ne samo da deluje kao ucena već na taj način uslovljavamo dete i šaljemo mu pogrešnu poruku, a mi smo svakako uzor deci. Takođe je pogrešno nametati deci razne dodatne aktivnosti kako bismo kroz njih ostvarili svoje ambicije. Ovo se posebno odnosi na školice sporta ili druge aktivnosti za koje dete nema afiniteta, ali ih pohadja kako bi udovoljilo roditeljima. U redu je da se dete bavi vanškolskim aktivnostima, ali onim koji mu odgovaraju i kojima je naklonjeno. Roditelj je taj koji bi trebao da oslušne potrebe deteta i usmeri ga pravilno umesto da mu nameće nešto što se detetu ne dopada i u čemu ne može da se pronađe.
Ne zbunjujte decu svojim postupcima
Skloniji smo da decu vaspitavamo rečima umesto primerom, a deca nas više gledaju nego što nas slušaju o čemu smo već ranije pisali. Ukoliko deci ponavljamo da je ružno govoriti neistinu i ukoliko od njih očekujemo apsolutnu iskrenost, onda prvenstveno moramo voditi računa o svom ponašanju. Verovatno ste se nekad našli u situaciji da kažete detetu da se umesto vas javi na telefon i kaže da niste kod kuće. Nebitno je da li je sa druge strane banka, nepoželjni gost ili neko za koga u datom momentu nemate vremena. Bitna je poruka koju na taj način šaljete deci. Tada dolazi do njihove zbunjenosti, jer se vaše reči i dela razlikuju.
Ne govorite loše o drugima pred decom. Ustvari, najbolje od svega je ne govoriti loše o bilo kome bez obzira da li su deca prisutna ili ne, ali mnogima se otme kontroli i ne razmišljajući pričaju o nekome ko nije prisutan. Deca su kao sunđeri. Upijaju sve što vide od nas, tako da nemojte biti iznenađeni ukoliko se desi da se deca ponašaju baš onako kako ne biste želeli, jer vi im svojim primerom predstavljate uzor.
