U jednom selu živela mala devojčica. Po maloj crvenoj kapi koju je njena baka sašila za nju komšije je prozvaše Crvenkapa. Jednog letnjeg dana majka joj napuni punu kotaricu kolača i posla je bolesnoj baki u posetu. Crvenkapina baka živela je u susednom selu. Put do bakinog sela vodio je kroz šumu. Idući šumom Crvenkapa sretne vuka. Vuk je bio izjelica i odmah bi je zgrabio, ali nije smeo to da učini pribojavajući se drvoseča koji su se nalazili nedaleko odatle. Zato je lukavo zapita kuda ide.
-Idem da obidjem moju bolesnu baku. Mama je napekla kolače i dala mi je da ih odnesem baki.
– Da li tvoja baka živi daleko?
– Ne mnogo daleko. Kod stare vodenice u selu iza šume.
– Dobro. Idem i ja da obidjem tvoju baku; ja ću ovim putem, a ti idi onim drugim, pa da vidimo ko će pre stići.
Vuk, čim to izusti, naže trčati kraćim putem što je mogao brže. U medjuvremenu Crvenkapa je išla polagano i često zastajkivala usput kako bi nabrala male poljske različke i popadike, tako da je kod bake stigla prilično kasnije u odnosu na vuka.
Vuk prvi stiže do bakine kuće i zakuca .
– Ko je? – zapita bolesna starica.
– Vaša unučica Crvenkapa. Nosim vam kolače od mame – odgovori vuk oponašajući devojčicin glas.
– Povuci klin i reza na vratima će se otvoriti.
Vuk ulete u kuću i pojede nemoćnu staricu. Potom zatvori vrata i leže u bakinu postelju da sačeka Crvenkapicu. Ne prodje mnogo a devojčica zakuca na vrata. Vuk zapita, podražavajući bakin glas:
– Ko je?
– Vaša unučica Crvenkapa. Donela sam vam kotaricu punu kolača od mame.
Vuk joj lukavo doviknu:
– Povuci klin i reza na vratima će se otvoriti.
Crvenkapa učini tako i stupi u kuću. Vuk joj reče, i dalje imitirajući bakin glas :
– Stavi kolačić kraj kreveta i lezi pokraj mene.
Crvenkapa pridje krevetu i leže ali se silno začudi kad primeti da baka nije obučena . Tada reče:
– Bako, kako su vam velike ruke!
– To je zato da te bolje zagrlim, unučice!
– Bako, kako su vam velike noge!
– To je zato da bolje trčim, dete!
– Bako, kako su vam velike uši!
– To je zato da te bolje čujem!
– Bako, kako su vam velike oči!
– To je zato da te bolje vidim!
– Bako, kako su vam veliki zubi!
– To je zato da te pojedem!
I na te reči zli vuk se baci na Crvenkapu i pojede je. Kada je to uradio krenu da što pre pobegne iz bakine kolibe, ali ga na vratima presretoše drvoseče. Zatim ga umlatiše i oštrim nožem pasporiše mu trbuh te pustiše baku i Crvenkapu koje još behu žive na slobodu. Baka je onda drvoseče poslužila kolačima, a oni su bili tako dobri da Crvenkapu otprate kući. Drvoseče su vuku odrele kožu i prodale je nekom krojaču koji je od nje sašio kožuh.
U ONO VREME KADA SAM JA BIO DETE U OVOJ PRICI SU SE UMESTO DRVOSECA POMINJALI LOVCI I NISU SE POMINJALE NOGE VUKA A PORED KOLACA U KORPICI JE BILO I VINA PA SU TAKO PROSLAVILI SPAS BAKE I CRVENKAPE A VUKU SU NAPUNILI TRBUH KAMENJEM I BACILI GA U REKU !
Ovo je samo jedna od mnogobrojnih verzija. Orginalna verzija je kako se smatra nastala u 14. veku a prvi ju je zapisao Šarl Pero. U orginalnoj verziji „Crvenkapica“ nije imala toliko sreće, jer na kraju nije bilo ni drvoseče ni lovaca ni zeke koji je to sve gledao. U orginalnoj verziji Crvenkapa strada, a priča je služila kao nauk deci da ne prihvataju savete nepoznatih.
Veliki pozdrav i hvala vam što nas pratite.