Početna Porodica Saveti Tvrdoglavost, prkos i napadi besa kod dece

Tvrdoglavost, prkos i napadi besa kod dece

454
0
PODELI
Napadi besa kod dece

Kada se ukažu prvi znaci dečje tvrdoglavosti, negativizma i prkosa, roditelji ubrzo shvate i smisao a i suštinu ali i pozitivni značaj ovog razvojnog perioda svoga deteta.

Kada treba očekivati prve “napade” negativizma

Roditelji će primetiti da njihova deca češće počnu da govore “ne” nego “da”. To pretežno počiva na podražavanju okoline, jer dete tako često od odraslih čuje rečcu “ne”. Većinom, ozbiljna situacija postaje sa tim prkosnim “ne”, onda kada dete počne da govori i upotrebljava reč “ja”, što biva obično između 2. i 3. godine života.

Prkos predstavlja začetak samostalne volje

Pre pojave prvih znaka prkosa dete se osećalo u neku ruku kao jedan deo sopstvene majke (ili osobe koja ga čuva) i najčešće se pokoravalo bez protivljenja njihovim naređenjima. A negativizam, tvrdoglavost i prkos predstavljaju jedan zaista važan razvojni korak u njihovom životu: ono se samom sebi otkriva kao jedno od majke ustvari odvojeno samostalno biće. Istovremeno otkriva da može i samo da hoće odnosno i da neće i da su mu se želje razlikuju od želja omiljene osoba koja ga čuva, i pazi. Bez ovog “drugog prekidanja pupčane vrpce”, dete ne može nikada postati samostalno. Ovo može biti bolno oslobođenje i za dete ali i za majku. Prkos, prema tome, treba vrednovati pozitivno, pošto je on toliko važan za razvijanje duševnih snaga, slično kao i često bolni zubi koji rastu, ili, pak, padanje pri početku učenja trčanja i skakanja. Sve to uvek i neodvojivo pripada razvoju ljudske ličnosti.

Treba li volju tvrdoglavog deteta slamati silom

U ranijim vremenima sve do najskorije prošlosti moglo se čitati i čuti da prkos deteta treba bez pogovora slamati strogošću. Ovo je često vodilo a i sada vodi ka teškim povredama karaktera do sumnjivog i opasnog vaspitanja na bespogovornu pokornost i slepu poslušnost. Takav postupak danas se uopšte ne prihvata, jer je svakom čoveku neophodno potrebna samostalna i jaka volja za izgradnju njegove profesionalne i lične egzistencije, za samopotvrđivanje, kao i za zalaganje za slobodu i za sve ono pozitivno i lepo i priznato u javnom i društvenom životu.

Teškoće su upola teške!

Najvažnije je odricanje i odustajanje od ranije uobičajene apsolutne “moći” roditelja u odnosu na dete, a na bazi roditeljske ljubavi. Nikada ne bi trebalo da dođe do te borbe oko “moći” između roditelja i dece, pošto je to iz uzetno štetno.

Uprkos svemu tome roditelji moraju da detetu jednostavno ne popuste. Oni moraju da postave određene granice njegovoj tvrdoglavosti?

Već zbog toga u principu treba odbiti situacije kad otac i majka dozvoljavaju ili i traže da im se deca obraćaju zovući ih po imenu. U postavljanje tih granica spada i ona određena i potrebna distanca. Biti roditelj to znači da u svom prijateljstvu sa detetom, ne biti sa detetom “drugarčina”, uz razgovore i ponašanje začinjeno psovkama i prostaklukom! A to se nažalost često i sreće!

Zapovesti i zabrane

Zapovesti i zabrane koje prevashodno treba da služe zaštiti deteta i takve koje su zasnovane i motivisane obzirom prema bližnjima unutar i van porodice, moraju se sprovoditi čvrstinom ali i maštom, ali nikad sa grubošću uz prostačke izraze i psovke!

Pritom bi roditelji trebalo da i sami samokritično razmisle da li možda nisu previše čestim zabranama i stalnim grđenjem i prigovorima baš oni izazvali prkos kod deteta!

Stoga o zabranama, treba uvek zrelo razmisliti i samo ukoliko je to zaista bezuslovno neophodno treba ih izricati, a potom ih zajednički zastupati i sprovoditi!

Detetu treba od malena dati izuzetno mnogo prilika za samostalno odlučivanje!

Na primer: biranje odeće, plave ili crvene posudice za vodu ili pesak, stazu za šetnju, malu ili veliku loptu, lutku za igru itd. Svako novo postignuće, ma koliko to malo bilo, treba da bude pohvaljeno (pri skidanju i oblačenju odeće i obuće, pri “radu” u domaćinstvu, pri igranju, slikanju i modeliranju, vežbanju i sl.).

Šta činiti pri napadima besa kod deteta

Kad se deca bacaju po podu, trupkaju i udaraju nogama i najviše ispoljavaju svoj bes, nema mesta ni za sažaljenje ni za strogost. Napadi besa kod dece predstavljaju deo emotivne ucene, a njihova učestalost zavisi od temperamenta deteta, reakcije roditelja i vaspitanja deteta. Deo roditelja često reaguje na dečiji bes, svojim besom, morate biti svesni da će dete usvojiti vaš oblik ponašanja, pa će bes tako ostati u “krugu porodice”. Drugi roditelji pak najčešće popuste pod ovom emotivnom ucenom (ispunjavajući svako detetovu želju), što takođe nije dobro, jer na taj način nećete sputati dečji bes, već će on samo rasti.

Ukoliko su ovi napadi kratki i ne toliko učestali, najbolje je ignorisati ih i to do trenutka kada dete ne prestane da besni, nakon toga morate sasvim smireno popričati sa detetom i utešiti ga ako je potrebno.

Kada su napadi besa učestali, pokušajte da dete ostavite na kratko vreme samo u prostoriji i reći mu da ćete se vratiti tek onda kada prestane da besni.

Dete upravo uvek želi i hoće pomirenje i uspostavljanje “dobrih odnosa”, a roditelji moraju biti spremni na to, bez preduslova, a pogotovo bez ikakvih fizičkih ili drugh kažnjavanja i grdnji.

Prva faza prkosa je retko kada i poslednja

Ona može biti uslovljena iznutra u detetu na osnovu njegovog razvoja ili spolja zbog promena u porodici. Ovo je, pre svega, moguće a i često u doba puberteta, ali i u drugim dobnim uzrastima. Mirni i harmonlični periodi u životu deteta izmenjuju se sa tegobnim, što se logično odražava i na celu porodicu.

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR