U nekoj mračnoj šumi ležala je jednom jedna cipela. Niko nije znao kako je tamo dospela. Nijedan čovek nije bio u blizini, a zveri koje su u blizini živele nisu nikada videle nijednog čoveka.
Prvo je cipelu opazio medved. Omirisao ju je i počeo da je pretura svojim velikim šapama. Ali nikako nije mogao da se doseti šta bi to moglo da bude. On tada pozva ostale životinje da vide šta je našao. Nijedna od njih nije videla cipelu.
Najpre lav reče:
– Pa to je kora od drveta – naravno.
– A ne – reče leopard – to je kora od nekog voća.
– Ja mislim da je to ljuska od nekog oraha – reče majmun.
A vuk zareža:
– Nije tačno. To je, naravno, neka vrsta ptičjeg gnezda. Gledajte, evo rupe za ulaz, a ovde je udubljenje za jaja.
– Svi vi grešite – zameketa koza pokazujući pertlu na cipeli. – Vidite li ovaj dugi koren?
To je neka biljka, naravno.
Životinje počeše da se svađaju. Svaka je, naravno mislila da je u pravu. Čak su počele i da se ljute. Dok je trajala prepirka, jedna stara sova spusti se na obližnje drvo. Posle izvesnog vremena progovori:
– Tišina! Umirite se malo, ja ću vam reći šta je to. Videla sam ovakvih stvari više nego što bi vi mogli da izbrojite. To je čovekova cipela.
– Pre svega, šta je to čovek, a šta cipela?
– Čovek – reče sova – jeste dvonogi stvor. On je kao ptica, ali nema perja. On ide kao mi, jede kao mi, govori kao mi. Ali on može da uradi više nego mi.
– To nije istina – zabrunda medved. – Kako može stvor sa dve noge da uradi više nego mi sa četiri?
To je laž, naravno.
– Naravno da je laž! – povikaše ptice. – Kako može neko da ima dve noge, a da nema perja?!
Ono što kažem je istina, naravno – reče sova. – Jer čovek pravi ovakve stvari, stavlja ih na svoje noge i u njima hoda. Te se stvari nazivaju cipele.
-Laž, laž – vikale su životinje. – Mi znamo da se to ne nosi na nogama. Sve je to, naravno sušta laž. A zato što si nas lagala, ne možeš više da živiš sa nama. Moraš da napustiš šumu.
Tako su jadnu staru sovu, naravno, isterali iz šume.
– Sve je istina – reče sova odlazeći.
Naravno da je istina.
