Divno je kada neko od malena sledi svoj san, krupnim koracima grabi napred, ima jasnu viziju i postavljen cilj. Takva je naša Tijana Našpalić učenica V-1 razreda iz O.Š. „Jovan Popović“ u Kikindi.
Intervju sa Tijanom Našpalić
Povod za razgovor sa Tijanom je upravo osvojena posebna nagrada za dečju poeziju u Subotici na konkursu „Grumen zemlje.“ Ovo je samo jedna od mnogih nagrada koje je ova mlada pesnikinja do sada osvojila.
Kada se javila želja za pisanjem i ko ti je bio najveća podrška u tome?
Želja za pisanjem se javila sa šest godina, kada je i nastala moja prva pesma. Porodica je moja najveća podrška.
Učestvuješ na raznim konkursima, a diplome i priznanja su pokazatelj tvog kvalitetnog rada. Da li postoji neka nagrada koja ti je posebno draga i zbog čega?
Sve nagrade su mi podjednako drage, jer pokazuju da ono što radim vredi. Iza sebe imam sada već 40 zbornika poezije u kojima su objavljene i moje pesme. Takođe i oko 30 nagrada, pohvala i zahvalnica za učešće na istim.
Kakav je osećaj družiti se sa piscima? Da li ti to daje dodatnu snagu da istraješ u svojim zamislima?
Osećaj je odličan, jer znam da me svi oni podržavaju i cene moj talenat. Savetuju me, što je bitno da bih znala kako i šta dalje.
Da bi neko bio dobar pisac, mora da bude i dobar čitalac. Postoji li neko iz sveta književnosti ko ti je uzor i koja pročitana knjiga je na tebe ostavila najjači utisak?
Volim Desanku Maksimović i Ljubivoja Ršumovića. Uzore nemam, jer mislim da svako treba da bude originalan i stvara nešto novo. Pročitala sam mnogo knjiga, samostalno čitam od pete godine, ali knjiga iz koje sam najviše naučila o životu je „Mali princ.“
S obzirom da si objavila svoju prvu knjigu pod nazivom „Od srca deci na dar“, kojim putem si morala da prođeš kako bi knjiga ugledala svetlost dana?
Put je bio vrlo trnovit, jer niko u mom gradu ne želi da pomogne. Roditelji su stvorili uslov sa ljudima iz štamparije da zbirka izađe. Moja druga zbirka pesama pod nazivom „Svet kroz oči deteta“, trebalo bi da vidi svetlost dana u januaru. U njoj su zastupljene pesme koje su nagrađivane i izdavane po zbornicima do završetka četvrtog razreda. Sada radim na trećoj zbirci.
Postoji li neka pesma iz knjige koja ti je draža od ostalih i šta je to što je izdvaja od drugih?
Moja omiljena pesma od svih kojih sam napisala je „Draga ličnost mog detinjstva.“ Posvećena je pokojnoj prabaki, koju sam volela, a koja nas je napustila kada sam imala pet godina.
Znamo da je deci neophodna igra. Kako uspevaš da uskladiš sve svoje obaveze školske, porodične, ljubav prema pisanju a da pri tom zadržiš onu dečju razdraganost?
Pesme dolaze kada zaspim i rimujem u snu, mama je to primetila i zapisivala šta govorim. Naravno, ako se nešto propusti nema ponavljanja. Kada pišem pesme na zadatu temu informišem se o tome, pa sastavljam strofe. Volim da učim i to mi nije problem. Igra je uvek tu.
Gde pronalaziš inspiraciju za svoje pesme? Postoji li nešto što te posebno inspiriše i o čemu voliš da pišeš?
Jednostavno dođe da napišem nešto. Većina pesama je ljubavna, jer sam imala simpatiju. Rodoljubive pišem zbog tate, jer se mlad borio za našu zemlju i zahvalna sam mu na tome.
Kako drugari iz odeljenja i učiteljica gledaju na tvoja postignuća? Imaš li njihovu podršku?
Učiteljica, sad već i buduća nastavnica su ponosne. Što se pravih drugara tiče podržavaju me, ali ima onih koji su ljubomorni i gledaju kako da mi se rugaju, ali ja to ignorišem.
Šta je to što bi poručila svojim vršnjacima?
Svojim vršnjacima bih poručila da izbegavaju nekulturu koja se promoviše kod nas, umesto jutjubera što gledaju da čitaju, da se okrenu umetnosti.
Tijana krupnim koracima gazi napred želeći da motiviše i druge da krenu putem ostvarenja svojih snova. Mi joj želimo puno uspeha u daljem radu, verujući da ne postoji nedostižan san, samo je važno biti uporan, posvećen i istrajan u onome što radiš, a Tijana je baš takva.
Evo i nekoliko pesama naše Tijane Našpalić:
U pubertetu na trotinetu
Kažu: “Vidi kako je porasla,
eh skoro do mene je dorasla”,
ja ih gledam, pa se ne dam,
ja sam još mala
iako mi je noga već u mamine cipele na štikle sasvim stala.
Kada sam sama
hodam u njima kao prava dama.
Sitna, crvena, bubulјica
postala je stanar mog lica.
Pokušavam da je sakrijem da je ne vidim,
šta ako se simpatiji mojoj ovakva ne svidim?
Moje telo počinje da se menja,
zar bezbrižnom detinstvu da kažem doviđenja?
Pokušala sam da obučem majce od prošle godine,
ali su tesne: “Mama, u kupovinu vodi me!”
Nekada sam ih nosila na kuce male,
kao i kikice i slatke šnale,
sada to više nije za mene,
tražim stvari na ozbilјnije teme.
Želim da izgledam pristojno i lepo kao devojka prava,
da se mama ne brine i ne boli je glava.
Jednobojni džemperi, suknje dve
to sam kupila, ali nije to sve,
jakne i pantalone plave krije još kesica moja,
pitam se da li će simpatiji da svidi ova boja.
Promena je sve više,
ne može čovek od njih da diše.
Javi se i ona ženska divota,
što te gnjavi više od pola života.
Para što potrošiš na to
možeš na moru živeti godina sto.
I kao brzo će proći to
godina, dve tri, opet sto.
Čula sam da su najlepši tinejdžerski dani,
a šta ako ti neko srce rani?
Zalјubiš se ludo
i evo ti ga čudo.
Tako kroz pubertet
voziš trotinet,
upoznaješ odraslih svet, što ga više vidiš,
počinješ da ga se stidiš,
želiš da se mirnoće dani vrate,
gde nema nepoznatog, gde te čeka siguran zagrlјaj mame i tate.
Jedna lјubavna tužna
Šetam u šumi sama
ovog sunčanog, oktobarskog dana.
Suvo lišće šušti ipod nogu
razmišlјam, šta drugo mogu.
Crveno lišće me podseća na moje obraze
dok gledamo u jezeru naše odraze.
Žuto mi isto kao zvezdice male
što su oko nas padale,
kad smo zagrlјeni bili,
zajedničke snove snili.Ono naradžasto na sreću mi liči
sad nas dvoje nema u toj priči.
Tako na klupi sada senka mene sedi,
dok u srcu nikako slika da ti izbledi.
Umesto da sam sretna,
tužna sam, setna.
Urednički tim sajta „Moje dete“
